Партнерски искораци

 С ким си, онакав си – важи и за државе: ових дана се просто јагме да се нађу у што бољем друштву. Као да су после разних грозница – златних, ратних и потрошачких – сада захваћене „партнерском грозницом”, помамом за што поузданијим потпорама при суочавању с новим, већ јако повезаним, глобалним и локалним невољама и изазовима.

Изузетак није ни Србија. Жељу да постане део Европске уније, да први пут постане члан породице у коју најчешће одлазе овдашњи људи у потрази за бољим животом, управо је поткрепила – јединственим наступом с њом у Уједињеним нацијама. Њихов предлог резолуције, поводом мишљења Међународног суда правде о једнострано проглашеној независности Косова, једногласно је усвојила Генерална скупштина, при чему се Београд исказао, после дужег времена, као актер који пристаје да његов главни политички проблем не буде повод за полемике на најширем форуму.

До сагласности се, према упућенима, дошло под притиском из Уније, одакле су се чула и упозорења да би првобитно прослеђеним, неусаглашеним нацртом, Србија битно успорила свој ход ка континенталном удружењу. Компромис је постигнут – непомињањем, и даље спорног, статуса Косова, а уз истицање улоге ЕУ за покретање дијалога између Београда и Приштине…

Резолуције Генералне скупштине немају обавезујућу снагу, за статус Косова је и даље међународно надлежан Савет безбедности, који је по том питању и даље подељен, а као најзначајније новости у подухвату, чији ће се домети истрајно вагати, чине ми се – партнерски искораци Београда и Брисела. Србији је учлањење у ЕУ званичан спољнополитички приоритет. Унији је стало да се њене младе институције афирмишу као модерна моћ, а што се постиже – решавањем конкретних проблема, какви су на „западном Балкану”.

Обе стране су сада ближе остваривању сопствених интереса и учвршћивању партнерства. Ово је резолуција 28 држава Европе, свих 27 чланица ЕУ и Србије – изјавила је шефица Унијине дипломатије Кетрин Ештон. Први пут се Србија, тако, нашла у збиру коме тежи, а уједно је ЕУ унутар себе успела да постигне једногласност око Косова, чију прокламовану независност не признаје пет чланица.

Пожељно прожимање остаје деликатно. На делу је „конструктивна двосмисленост”, оценио је лондонски „Гардијан”. Што, ако је тачно, представља одступање од, досад претежних, неконструктивних „једносмислености”…

Овим написом желим, међутим, да укажем само на то да је почела нова фаза партнерства Србије и ЕУ и да је она део глобалних настојања за ширење веза, којима се (пре)обликују и интернационалне и националне сцене. Свет се битно променио и морамо да уважимо чињеницу да не можемо сами да остваримо своје стратешке приоритете. Тај став, који би неки овде осудили као малодушност, произлази из овонедељног излагања шефице америчке дипломатије Хилари Клинтон.

И Вашингтон се, упркос великом упливу, не осећа довољно добро повезаним са светом. Признаје „нарастање нових сила” и прилагођава се измењеном распореду снага.

Партнерства су толико важна да се протежу и на ривалства. Америка у Кини види највећег конкурента за глобални примат, али је економски с њом повезана као да су „сијамски близанци”. Користећи енергетску снагу, Русија се исказује као све важнији партнер ЕУ, па се поједини аналитичари упуштају у разматрања могућности за стварање паневропске заједнице.

Потреба за садејством је узела маха толико да се не преза ни од деликата. Још једном је, тако, објављено да је у текућој кризи глобални финансијски систем опстао захваљујући и – прихвату готовине организованог криминала, укључујући, према подацима представника УН, и већи део од око 352 милијарде долара профита наркодилера.

Не јењавају ни иницијативе за промену састава Савета безбедности УН. „Нове силе” – Немачка, Јапан, Индија и Бразил – хтеле би да постану сталне његове чланице. Истовремено се као део „новог таласа” за прерарсподелу моћи легитимише и група БРИК (по иницијалима Бразила, Русије, Индије и Кине). Уместо Групе 8, најмоћнијих индустријских сила, о глобалним питањима се све чешће пита Група 20. Мењају се и улози у Међународном монетарном фонду и Светској банци, као и моћи позајмљивача изван њих…

Иако су многи знатно више заокупљени унутрашњим одмеравањима, познаваоци подсећају да је пробирање спољних партнерстава почесто било суштински важно за националне судбине. Међународни односи повремено делују готово као важан биолошки циклус: као фактор и рађања и развоја па и умирања држава.

На нашим просторима су се у прошлом веку потврдила сва та својства. При чему смо боље пролазили кад су нам партнери били вреднији од оних који то нису.