Богатство за освету

Најзад паде секира у мед и новинарима. И они су људи, па кад добише по неких 30, 40 или 50 хиљада евра, полетеше од среће. Образ су нам осветлале колеге из "Новости" које се недавно сврсташе у богаташе. Тако, дојучерашњим сиротанима који су са својом платицом изигравали моћне министре више не треба утешно подсећање на барда "Политике" Предрага Милојевића, којем је једног дана, давно, док је служио војни рок у Зајечару, капетан задихано саопштио да је добио наследство. "Ах, не госпон капетане, то је моја плата", одговорио је наш новинар.

Кад су новинари "Новости" недавно продали своје акције и сврстали се у имућне људе, ишао сам од бирцуза до бирцуза и чашћавао друштво. Као да сам и ја био међу тим срећницима. Просто, топио сам се од милине што се и моје колеге, другари и пријатељи дочепаше неке "цркавице". Очекивао сам да на том кружењу од кафане до кафане сретнем и некога од њих. А они се, изгледа, негде сакрили и не могу да стигну да изброје евре.

И онда сам почео да их виђам на чудним местима. Ђолета сретох прошле суботе како на Авали кружи око Споменика незнаном јунаку.

– На овај сам тренутак чекао педесет година. Целог живота ме туцала у главу како сам неспособан, крпа од човека, чим не могу да зарадим за пристојан ауто. Шта она има од тога што сам угледан новинар и то моје звање, говорила је, могу да окачим мачку о реп. Паре на сунце, тражила је она – говорио ми је колега из "Новости", кога знам више од три деценије, све време вртећи се у једном месту. Нисам знао о коме говори. Тада ми он објасни.

– Ташта, моја ташта, госпођа из грађанске породице у коју је упао динарски тип у виду њеног зета. Све паре ћу да дам и купићу најскупљи "волво" да види да нисам ја мачји кашаљ – запенушано је говорио Ђоле, као да је, не дај Боже, имао падавицу.

Пођох у самопослугу на Миљаковцу, кад на степеништу цуцла пиво чувени репортер Мика. Новопечени богаташ, а задовољство му да глуми дунђера. Знајући да је некултурно да га питам колико је добио и шта ће с парама, он ми је, као добар психолог, сам дао одговоре.

– Купићу диплому неког приватног факултета да ми они медиокритети, неписмењаковићи у редакцији више не машу тиме како немам друштвено признање за оно чиме се бавим. Томас Ман је био несвршени гимназијалац, али је проглашен почасним доктором наука на 29 универзитета. Све ћу обавити по процедури, али ћу се поштено истрошити. И кад је добијем, залепићу им ту диплому на огласну таблу. Нека се сликају с њом – рече Мика и оде по нову флашу пива.

Аууу, колики гнев се појавио код ових нових богаташа! Где је ту срећа коју лова доноси?

Разочаран што код Бајлонијеве пијаце више не постоји кафана "Дринчићево", већ је то сада некакав казино, седох испред Битеф-театра на бетонску коцку. Тада угледах двојицу "Рокфелера" из моје некадашње редакције.

– Немој ништа да ме питаш. Можеш само да ми даш нови надимак – Глупајче. Да, то сам ја. Било ми је тешко да извадим уверење о држављанству када је то требало да учиним и данас сам краћи за 30 хиљада евра. Шта да ти кажем – нисам стигао ништа ни да га упитам, а Пера ми објасни разлоге свог беса.

Окренух се ка Новици. Лице му блиста од задовољства.

– Еј, у пуном сам стваралачком заносу. Радим на једном свом великом пројекту, како би рекли ови из турбо-фолка. Срећом, сачувао сам све текстове које ми уредници нису објављивали, а над којима сам се порађао. Објавићу их у најлуксузнијем издању са насловом "Смеће". Направићу такву промоцију књиге са мојим чланцима из коша, да ће се о томе данима причати у Београду. Нека они који у тим текстовима нису видели вредност сада пукну од муке. Ето, у то ћу да утрошим све паре које сам добио, а то није мало, неких 45.000 еврића – театралним гласом ми саопшти своју накану Новица.

На Савском пристаништу, замишљеног у лаганом ходу, набасах на некада уваженог уредника. Он се обрадова нашем сусрету.

– Дошло је време да учиним преломан тренутак у мом животу. До сада нисам имао услове за то, а сада могу да урадим шта је моме срцу драго. Купићу стан и коначно ћу се дочепати слободе. Развешћу се од оне моје сподобе која ми је тридесет година пила крв. Све сам трпео, будући да нисам имао куда да одем, јер је стан њен. Ја сам, знаш, призетко, онај који је отишао у тазбину да живи – каза ми пензионисани уредник, чији нам је брак увек био узор и путоказ како у животу треба направити прави избор.

Све ово ми је било чудно. Никако да наиђем на колеге из "Новости" који ће да ожене сина, купе кћерки стан, оду на пут око света, отворе фирму, започну бизнис. Као да свима новостечено богатство служи за некакву освету, доказивање, као да се нека њихова патња продужава. Неко ми, касније, јави да ће се установити нова награда за новинарске радове, која ће носити име једног од преминулих уредника "Новости" и то ме много обрадова. Али ме растужи изненадан сусрет са мојим некадашњим уредником.

– Очекујеш да те водим на ручак. Е, то јуне неће да те муне. Ја сам извисио. Нисам имао ниједну акцију јер, поштен да будем, од самог почетка нисам веровао да ће било шта од тога да буде. Сем тога, нису се ни наше колеге поломиле да ме обавесте до када траје уписивање бесплатних акција. После су ми објаснили да су ћутали, како би њима остало више за деобу. Зато ти и кажем да бих сада, са овом памећу, и ја можда пожелео за нешто да се светим, али немам чиме – разочарано ми исприча свој "случај" мој некадашњи новинарски ментор.

Таман сам хтео да му кажем да је, ко зна, можда тако и боље, јер освета је ружна ствар, али се он брзо удаљи. Као да није желео да чује никакве речи утехе.