Споро буђење српских паланки

Судећи по свему што се овог лета догађало и још догађа у Србији могло би се приметити да неке наше паланке доживљавају благу ренесансу, што одмах и разумљиво треба узети с резервом. Чак и под претпоставком да нека догађања и нису од великог значаја за духовно-културни живот градова и варошица, евидентно је да би Ниш (позоришни и џез фестивал), Смедерево (Театар тврђава), Зајечар (гитаријада), Прилике код Ивањице (прво окупљање хиљаду извођача изворне музике) требало да буду подстицајни и за све остале да покрену ,,мртво море” у својим срединама и ослободе се духовне жабокречине у коју тону већи простори наше земље лишени покретачке енергије и лепоте. Гуча и Егзит, чињеница је, превазишли су сва очекивања и било шта да мислимо о овим музичким манифестацијама свет је сазнао за њих и они су постали српски бренд.
Много је, нажалост, оних градова и градића који су запустили или и сасвим напустили вишедеценијску традицију, попут Аранђеловца у коме су ,,Мермер и звуци” надалеко били познати по стваралаштву и музицирању правих уметника из наше земље и света. Вајарска дела непроцењиве вредности, која су граду под Букуљом поклонили њихови ствараоци, нажалост, скрнаве се већ две деценије наочиглед одговорних. Хотел ,,Старо здање” који је девастиран жалосно чами, заборављен од аранђеловачких политичких душебрижника.
Уместо тога углавном сви наши градови-паланке привлаче медијску пажњу једино кад их из темеља потресу локални избори. Тада се сви ти већи или мањи градови трансформишу у огавну кич пропаганду, вашарски начичкани и окићени билбордима и плакатима лидера партија чији ликови, зашто не рећи и то, изазивају дегутантан осећај загађеног простора. Неподношљива лакоћа којом сваки пут понављају неку мантру о бољем животу заиста заслужује презрење.
Нико од њих, при том, не показује жељу, кад се докопа власти, да унапреди живот изманипулисаних бирача и грађана уопште, нити испољава намеру да у људима подстакне енергију која би мењала духовно сивило и унела клице заборављене културе. Осим јефтине, тривијалне свирке с обнаженим тзв. естрадним звездама и звездицама, испразности и стереотипа борбе да се сачува гола егзистенција, паланачка атмосфера чамотиње поново обавија градић или варошицу.
Зато и јесте од непроцењиве вредности буђење у српским, не само урбаним, срединама до којег долази једино кад се појаве ентузијасти који покрећу рађање уметности разбијајући монотонију учмале и запуштене средине. Битна је и подршка челних људи на власти, какву је искрено дао пројекту ,,Театар тврђава” Предраг Умићевић, председник Скупштине општине Смедерево.
Пријатно је чути и да се у многим градовима и варошицама, па и селима ,,копа” по историји, трага за чувеним именима пониклим на тим просторима, претражују документа и већ пожутели записи не би ли се нашао повод за добро осмишљен културни догађај, да се заборављена места оживе и донесу одређеној средини и људима у њој бар трачак просветљења. Нису увек неопходни нити могућни високи уметнички домети. Битно је подићи се из глиба некултуре и запуштеног духа. У било ком смеру да се крене са мртве тачке, у којој се укотвила депресивна и статична Србија, био би знак за оптимизам.
Много је у нашој земљи варошица и градова који, као на тацни, имају све поводе да подигну на виши ниво интересовање својих грађана за стваралаштво и уметничка збивања. За то су се потрудили историјски догађаји и значајна имена из српске књижевности и науке, али их, нажалост, тотална незаинтересованост за обогаћивање духовног живота у сопственој средини одвлачи на страну. Они, чак, ни не препознају вредности историјске, културне и духовне баштине коју имају.
Топола, пријатан градић подно Опленца, припада овој категорији. Удаљен само стотинак километара од Београда, настао у време Првог српског устанка и вожда Карађорђа Петровића, нема готово никакву амбицију да опленачки комплекс учини меком која, осим вредних културних и историјских споменика, привлачи туристе цивилизацијским односом према свему што један град чини лепим, особеним, културним и аутохтоним.
Изостала је она најбитнија ставка – инфраструктура. После обиласка објеката из времена династије Карађорђевић гости немају где да попију кафу или пиће. Хектари и хектари густе шуме под заштитом државе делују запуштено. Такве су и стазе поред којих нема ни цвећа нити било каквог растиња. Краљева вила и вила краљице Марије затворене су за посете, док је краљичин базен, нажалост, буквално претворен у депонију. Задужбина Карађорђевића је, кажу, задужена да брине о опленачком комплексу, а ова, опет, тврди да се, пошто се не зна коме ће припасти после реституције, њима не допушта да улажу новац!? Српски Версај остављен је, тако, да чека нешто што ће се догодити, само не знамо кад. 
новинар