Свеже идеје

Пре тачно недељу дана усвојена је резолуција о којој су се Београд и Брисел договорили, што је показало да је начин на који је она првобитно послата у августу била грешка. Иако сам тада, као и сада, давао изјаве да није требало ићи са резолуцијом која није била усаглашена са ЕУ, признајем да је и мени било тешко да гледам тежак ход Вука Јеремића до говорнице Генералне скупштине и напор са којим је читао свој текст. Сигурно је да таква непријатност изазива питање да ли је пристајање на промену била грешка, имајући у виду да јесте било притисака и претњи да Србија промени текст, и није лака чињеница да су такви притисци уродили плодом.
Треба бити, ипак, свестан да би евентуални успех првобитног текста била Пирова победа јер би њена цена била превисока. Практичан ефекат такве резолуције био би велики јаз између Европске уније и САД, са једне стране, док би са друге била Србија са свим оним земљама које имају тај луксуз да могу да дозволе такву дистанцу. Да ли Венецуела има ЕУ као највећег трговинског партнера и инвеститора и да ли јој ЕУ даје квартално бесповратно финансијску помоћ да би се попуниле рупе у буџету, као што је случај са Србијом. Није све у парама наравно, али ако се још погледа ко гарантује безбедност Срба на Косову онда то нису Руси који су први још 2003. године отишли са Косова, ни Афричка унија ни Арапска лига већ опет Европска унија са Еулексом. Кога сви ови фактори не занимају, већ гледа само питања принципа и националног поноса, нема никакво право да коментарише и критикује спољну политику.
Због свега наведеног Србија не сме да дозволи да не буде у истом чамцу са Европом када се ради о судбини Срба на Косову. И у том светлу се мора гледати промена фокуса политике. Ми не треба да бранимо међународно право нити своју уставну преамбулу већ приоритет мора да буде аутономија српске заједнице како на северу тако и на југу Косова без обзира на било које статусно решење. То питање, упркос свему, још није до краја решено, имајући у виду да се оно тренутно назива „надзирана независност”, што је појам који је сам себи контрадикторан. Србија би требало управо ту да нађе шансу за отварање новог разговора.
У овој новој фази, међутим, мора се приступити са свежим идејама које неће бити сакривене од јавности. Успеси „тајне дипломатије” ретко кад се валоризују јер јавност често одбија да прихвати решења о којима раније није обавештена. Ваљало би се подсетити и предлога Волфганга Ишингера о споразуму налик оном између две Немачке којим је Западна Немачка прагматично афирмисала свој суверенитет над Источном Немачком (Основни споразум из 1972. године). Ми смо тада тај предлог са индигнацијом одбили, а сада је јасно да би он био много више него што би се данас могло захтевати. Ипак, неки његови елементи могли би бити искоришћени, као и делови Охридског споразума у делу који се односи на две националне заједнице у уставној подели власти (македонско-албански сукоб). Има још реалних предлога које Србија може да изнесе на сто, али то мора учинити отворено, активно преузимајући иницијативу и тражећи прво договор са Бриселом. На такав начин Србија би могла максимално да искористи нов почетак који има са Европском унијом око резолуције у Уједињеним нацијама, а не никако тражећи за узврат статус кандидата а да није прошло ни пет дана од Генералне скупштине. Такво тражење „награде” би и за наше стандарде било превише неозбиљно.

Центар за нову политику