Филмаџија у позоришту

Представа „Франкенштајн-пројект” коју потписује мађарски редитељ Корнел Мундруцо биће изведена вечерас као друга премијера овогодишњег 44. Битефа у простору некадашњег ресторана „Грчка краљица” (Кнез Михаилова 51).
Корнел Мундруцо, рођен 1975. године, водећи је мађарски филмски редитељ чија остварења се могу видети на најпрестижнијим иностраним фестивалима. Последњих година интензивно ради и у позоришту. И док београдска публика ишчекује да види Мундруцов позоришни рукопис, луцидног мађарског редитеља питали смо како је дошао на идеју да ради „Франкенштајн-пројект” инспирисан делом ауторке Мери Шели?
– Једног дана сам стајао испред своје полице са књигама и роман Мери Шели ми је привукао пажњу. Читао сам га са нестрпљењем и схватио да се дотиче многих мојих размишљања и осећања које имам у вези са стварањем, постанком. Мој син је рођен негде у том периоду. Питање стварања у уметности и постанка човека ми је, стога, било врло блиско. Сматрам да је књига врло комплексна и испод мрачне романтичне приче о чудовишту, заправо разматра древно питање изигравања Бога.

Битеф је током дуге каријере био стециште светских уметника. Шта за Вас значи долазак на овај фестивал?
Битеф је сјајан пример како људи могу да се упознају са квалитетом. Све је мање места у Европи где се уметници могу повезати са публиком. Где се може започети прави дијалог. Битеф је још увек такво место и право ми је задовољство што ћу бити део тога.

Ваш јунак у представи „Франкенштајн-пројект” није творевина лудог научника, већ породице и друштва. Ближи је Тађу из дела „Смрт у Венецији” Томаса Мана него физичком чудовишту?
Такви тематски карактери се, наравно, укрштају. Моје „чудовиште” је невин дечак који нигде не припада. Његови поступци личе на понашање малог детета које једе кад је гладно и удара кад је љуто. Не постоји контрола одрасле особе у њему, већ чиста чежња да буде вољен. Он је, на неки начин, продукт породице без љубави и друштва без праве одговорности.

Као такав он је трагична личност. Како се Ваш јунак уклапа у концепт који ове године заговарају селектори Битефа као места за пропитивање друштва и друштвених конвенција, али и места самопропитивања?
Моје чудовиште покушава да држи огледало за нас. Питање је ко креира чудовишта? Чудовишта никада заправо нису чудовишта, они су само наш одраз, наше огледало. Ми сами их производимо, правимо изборе за њих, а онда их означавамо чудовиштима. Можда смо ми ти који смо криви због тога што не прихватамо наше свакодневне преступе, нашу потиснуту љубомору и кајање. Чудовиште има способност да нам покаже да смо можда ми ти који смо грешници и да је то што одбацујемо можда јаче и искреније од нас – да су чудовишта, заправо, наше сопствене креације.

Наметнули сте се својим шокантним, изазовним и оригиналним филмовима. Ваш филм „Нежни син” у којем се бавите односом оца и сина бележи лепе успехе?
Успех је више него релативан. Био сам стварно срећан што се мој филм „Нежни син” нашао у такмичарском програму Канског фестивала. То је био сјајан почетак и видећемо како ће се даље то развијати. Осетио сам да се публици свидео и то је најбољи део свега тога.
Колико је тешко упоредо истрајавати на филму и у позоришту?
Само сам једног дана схватио да функционишем на оба поља. То заправо и није била свесна, планирана ствар. Само сам хтео да избегнем да радим рекламе у дугом периоду чекања између два филма. Стога сам прихватио могућност рада у позоришту и морам да кажем да уживам у томе. То се у потпуности разликује од прављења филмова. Ипак, у мом приступу постоји много сличности између та два начина рада. Мислим да не могу порећи да сам филмаџија у позоришту.

Позоришна уметност одувек је била нераскидиво везана са друштвеним и политичким контекстом. Може ли позориште да промени свет?
Уметност је променила и мењаће свет. То веровање ми пружа утеху у тешким данима.

Борка Г. Требјешанин