Геополитика на великом платну

Ових дана у Сава центру одржава се филмски фестивал ,,Недеља руског филма”. Народ жељан добре уметничке кинематографије дупке је испунио велику дворану, све заједно са балконом. Чињеница да су карте биле бесплатне и да су дељене изабраним гледаоцима нимало није умањила велики значај овог догађаја. Захваљујући Интернету и уличним продавцима нисам чекао да се Министарство културе смилује да нам приреди једну овакву манифестацију већ сам остварење као што су ,,Адмирал”, ,,Поп”, ,,Цар”, ,,Један је рат” и друге одгледао раније. Све су то филмови који су стари по две године, а који су нас из неког разлога заобишли. Многи руски филмови који су били приказивани на неком ранијем Фесту, и били међу најгледанијим, касније никада нису били откупљени.

Међу њима су остварења попут ,,Морфијума”, снимљеног по мотивима дела Михаила Афанасијевича Булгакова, ,,Белешке младог лекара”, или кандидат за Оскара и Златног лава – сјајни филм ,,12” редитељског генија Никите Михалкова. Ништа другачији третман немају ни све бољи бразилски, аргентински, ирански, индијски, јужнокорејски, кинески, немачки, скандинавски, грчки, турски и многи други филмови који нису снимљени на енглеском језику, и који не глорификују савршенство потрошачке културе и либералне демократије.
Годинама се у београдским биоскопима на редовном репертоару приказују само скупи и будаласти филмови из великих холивудских радионица, што указује на културну и политичку оријентацију ове земље.

Дистрибутери искључиво откупљују безличне блокбастере претрпане специјалним ефектима и јефтином патетиком, које глобални моћници веома перфидно користе да се подвуку под кожу светском аудиторијуму. Затварањем култних биоскопа ,,Јадран”, ,,Балкан”, ,,Козара”, ,,20 октобар”, ,,Космај”, ,,Одеон”, ,,Авала”, кинематографија у Србији се налази у канџама неколико мултиплекс биоскопа, који имају унапред закључене уговоре на основу којих приказују искључиво холивудске хитове.
У два највећа тржна центра тренутно се даје неколико америчких филмовима у којима се обавезно провлачи и покоја ,,лепа реч” на рачун овог ,,геноцидног народа”. Било да је у питању сада већ времешни Сталоне и његови ,,Плаћеници”, било фатална сарадница америчког Савета за спољне односе (ЦФР) – Анџелина Џоли и њен најновији филм ,,Салт”, моћна пропагандна машинерија не пропушта прилику да још једном понови ко су лоши момци на Балкану. Многи светски аутори и геополитичари детаљно су анализирали моћ универзалног ширења слика којима се контролишу широке народне масе. Како је својевремено приметио француски генерал Пјер М. Галоа: ,,Није пешадија владала биткама већ телевизијска слика”. О томе сведоче бројни историјски примери. Уочи геноцида у Хирошими, браћа Дизни су по директиви Пентагона направила цртани филм ,,Победа помоћу ваздушног рата”, које је служио да објасни стратегију ваздушног напада Америке на Јапан. ,,Атлантисти” овим методама и даље се успешно служе, што објашњава и огроман број филмова посвећених ратовима у Ираку и Авганистану, од којих је већина приказивана у ,,нашим” биоскопима.
Чињеница да је ,,Недеља руског филма” ретка манифестација ове врсте, коју је држава организовала у сарадњи са амбасадом Руске Федерације, довољно говори о нама. Ово друштво је суштински американизовано и вестернизовано, а ту стварност бројни агенти утицаја маскирају преувеличавањем извиканог русофилства. Истина је да Срби све мање читају руске класике, али су зато полице у књижарама препуне шарених бестселера типа ,,Секс и град” и ,,Давинчијев код”. Од млађе гарде писаца и редитеља не назиру се достојни наследници некада великих неимара аутентичне српске културе и уметности, јер су мода и трендови потпуно угушили дух креативности. Више нема шансе да данас неко снима филмове као што су ,,Лепота порока”, ,,Сабирни центар”, ,,О покојнику све најлепше” или ,,Ко то тамо пева”, јер долази нова публика која филмове посматра искључиво као визуелни доживљај, а филмаџије радије копирају стране узоре у жељи да задовоље кратковиде гледаоце.

Стање у нашој култури је тужна и обимна тема која може бити предмет бројних анализа. Можда је најсликовитији опис тога управо наступ министра културе Небојше Брадића на отварању поменуте ,,Недеље руског филма”. За разлику од руског амбасадора Конузина, који је поздрављен бучним аплаузом и овацијама, министар Брадић је почашћен звиждуцима. Можда су његови сународници на тај начин спонтано изнели своје мишљење о култури у Србији. Министар се правио да не чује ове ,,поздраве”. Може га утешити чињеница да има његових колега који би у истој ситуацији успели и да изују велики део публике у Сава центру. Овако се публика ипак на крају утишала и уживала у непоновљивом филму ,,Адмирал”, знајући да је ово ретка прилика да после дужег времена погледају нешто вредно на великом платну.
члан групе ,,Београдски синдикат”