Физичар с духом руских филозофа

Наш саговорник је славодобитник најугледније домаће научне награде „Марко В. Јарић” за 2010, коју десети пут заредом додељује истоимени фонд, утемељен да сачува успомену на једног од најблиставијих српских физичара.

За које сте је достигнуће завредили? Јесте ли познавали човека и научника по којем је названа?

Пре свега за откриће нове класе квазидводимензионалних суперпроводних тешких фермиона, а био сам део тима који је указао на фононски механизам спаривања електрона (преко вибрација кристалне решетке) усуперпроводном материјалу магнезијум дибориду. Марка Јарића нисам познавао, али сам о њему много слушао од наших физичара из дијаспоре.

Написали сте: „Густина људи захтева велику густину снаге”? Зашто је то, уопште, битно?

Густо насељени градови захтевају велику количину електричне енергије и уређаје који спречавају појаву прејаких струја у мрежи. У тој области је употреба суперпроводника веома исплатива. Суперпроводни ограничивачи истог часа ограниче струју и спрече хаварије дозвољавајући прелазак материјала из суперпроводног у нормално стање када наиђе вишак енергије. При томе не постоје губици у мрежи.

Може ли ико данас развезати енергетски „Гордијев чвор”?

Број становника у свету се повећава, нарочито у Азији и Африци, а енергетске потребе се, такође, увећавају: данас се око 85 одсто добија из фосилних горива. Изазов јесте исплатива енергија уз најмање загађење. Велика главобоља настаје и због преноса до корисника, зато се велике наде полажу у каблове од суперпроводних материјала који би је испоручивали без губитака, с великом густином снаге у суперпроводним гасоводима под земљом, знатно мањих од далековода и кудикамо отпорнијих на непогоде. (/slika2)Гасоводи су потребни за хлађење суперпроводника. Чак 55 одсто цене представља израда кабла (од чега највише материјала). Претпоставља се да ће нови материјали имати одлучујућу улогу у енергетској будућности, а ја сам један од научника из претходнице у том развоју.

Шта суперпроводни материјали представљају? Чему служе? Ко се први у свету тога досетио?

Суперпроводни материјали проводе струју без отпора и истискују магнетно поље. Имају бројне примене и у индустрији и у науци. Енергетске укључују ограничаваче великих струја у градовима, каблове за пренос и складиштење струје, станице мобилне телефоније, а постоје планови за коришћење у трансформаторима у преносу на велике раздаљине, за електричне моторе на бродовима. Од осталих најпознатији су суперпроводници у машинама за магнетну резонанцу, лебдећим возовима („маглев”), акцелераторима и суперкомпјутерима. Суперпроводност је открио холандски физичар Хеике Камерлинг Онес 1911. године, а многе појединости те појаве данас разоткривају научници из целог света.

На којем се физичком начелу темеље?

У суперпроводницима долази до спаривања електрона, у класичним материјалима, рецимо у олову, механизам спаривања су вибрације кристалне решетке. У егзотичним суперпроводницима, на пример у тешким фермионима, електрони се спарују вероватно чисто електронским механизмом, преко промена (флуктуација) спинске густине. Суперпроводност је могућа на температурама далеко испод собне.

У којем се добу суперпроводности сада налазимо? Шта нас тек очекује?

Може се рећи сликовито да смо у гвозденом добу, због тога што су садашњи суперпроводници на бази гвожђа у жижи физике чврстог стања. Као што човек означава епоху по имену материјала који је основа животне активности, тако се и периоди у физици чврстог стања могу обележити именом материјала који подстичу развој науке.

Којим то волшебним поступком суперпроводници 150 пута умноже снагу жице?

Могуће је концентрисати велике количине струје на малим површинама; у тзв. другој генерацији суперпроводних жица су, чак, 10.000 пута веће него у и бакарним! Употребом суперпроводних материјала можете пренети гигавате и теравате енергије из извора удаљених неколико стотина километара. Будућа суперпроводна мрежа омогућиће свакодневну електричну размену међу континентима.

Како физичари натерају чврсто да се понаша као течно?

Тако што се закони кретања мноштва истоветних чврстих тела (рецимо, зрнаца песка) условно опишу законима кретања течне материје. Чак и ако знамо све о основним састојцима материје, то нам не помаже да објаснимо законе који владају у мноштву таквих честица с јаким интеракцијама где важе нова правила понашања.

Пратите ли физичарска трагања у Србији? У којој мери су у сагласју са светским стремљењима?

Наравно, а могу да говорим само о својој и сродним областима. Као и све мале и сиромашне земље, Србија није у првим редовима науке у већини подручја, светски трендови прате се с мање или више успеха. Таласи знања се, углавном, могу повезати с људима који су дошли из развијених научних средина и пренели знање, технику и везе у Србију. Милутин Миланковић се у своје време образовао и опстао као изграђен научник на извору светског знања, у Аустрији где је направио успешну научно техничку каријеру. На позив тада веома просвећене српске државе, 1909. је прихватио катедру примењене математике на Београдском универзитету. Данас су САД извор светског знања и технологија, уз Јапан, Јужну Кореју, Немачку... А у Србији се, нажалост, миланковићевски начин преношења знања одавно не примењује.Сетимо се тужног случаја Марка Јарића: није изабран у највеће научно звање, није постао почасни доктор Универзитета у Београду и није ушао у САНУ! Данашња слика Србије је шаролика: од научника који истражују на, условно речено европском или светском нивоу до оних који нису овладали савременим научним поступком.

Један од најбитнијих заостатака је морално-oрганизациони по мом мишљењу важнији од материјалног. Обрасци понашања и мишљења из титоизма опстају, Јосип Броз и Едвард Кардељ су и даље на списку почасних преминулих чланова САНУ. У успешним научним срединама систем контроле и кажњавања онемогућује и обесхрабрује злоупотребу. Први услов за добијање новца за опрему јесте претходно искуство: запажен научни рад и умеће одржавања и опслуживања истих или сличних уређаја. Савремени научни инструменти су као скупоцене виолине, погрешно је мислити да ћете врхунског виолинисту добити само куповином Страдиваријеве виолине.

Колико се уважава цитирање у науци, нарочито на Западу?

То је једно од основних мерила научног успеха. Подаци су јавни, за неколико секунди можете добити колико је пута ма који научник навођен. Индекс цитирања зависи од области, технике научног рада, теоријске или експерименталне специјалности, а често се примењује следеће: упоређују вас с људима из прве лиге области којом се бавите. Велики број цитата обично значи да је научник области у самом средишту светске науке, што је битан показатељ угледа и успеха у прибављању новца.

Бављење малом (безначајном) облашћу разлог је за укидање програма (често и радног места). Ако потраје неколико година, то значи да истраживач није способан да прати светске токове и да се томе прилагођава. У најјачим светским институцијама тражи се да осмишљавате нове правце развоја науке, а не само да их пратите. У истој мери је битан углед установе, због тога се праве ранг-листе универзитета и научних лабораторија, за које ми се чини да не изазивају велику пажњу у Србији .

Због чега сте отишли из земље? Да ли бисте се вратили натраг?

Одговор на прво питање је очигледан за било ког научника у свету, чини ми се да се у Србији доста лута у размишљањима у вези с „одливом мозгова”. Веома је важно схватити да научни позив скоро неминовно треба да подразумева одлазак у иностранство ради стицања знања, научног каљења и селекције (акценат на две последње). Савремено знање се ретко може стећи у малој и неразвијеној земљи. Врло је лоше храбрити младе, бар оне који се баве основним природним наукама, да остану ако се под тиме подразумева да целу каријеру проведу у Србији. Поента одласка није само усавршавање већ и одмеравање научне снаге, а што се не може урадити стипендијама за краткотрајан боравак већ само борбом за стално радно место која траје бар седам, а често двоструко више година од добијања доктората.

Све то нисам знао када сам размишљао да одем. После завршених студија теоријске физике у Београду нисам се могао надати месту асистента с просеком око 9,2 што је у то време било осредње. Дошавши из средње економске морао сам да поновим другу годину, а то је била непремостива препрека за останак на факултету. Као и многи пре мене, пријавио сам се на неколико универзитета у САД и био на корак да прихватим понуду са Илиноја у Чикагу, када ме је телефоном позвао Владимир Добросављевић (претходни добитник награде „Марко Јарић”) и убедио да је Национална лабораторија за висока магнетна поља на Флориди одлично место за постдипломске студије.

Наравно да бих се вратио, уколико бих могао да радим свој посао и да од њега живим. Радује ме да је Министарство за науку спремно за разговор о повратку научника, што постоји свест да је процес повратка изграђеног научника сложенији од одласка студента (нострификација, пензијска, стамбена питања...). Мислим да је повратак могућ, уз мало добре воље надлежних у Србији. До сада, међутим, нико са мном није на ту тему разговарао.

Коју мудру мисао увек следите?

С Крста се не силази, већ с њега скидају (С Креста не сходят, а снимают).