Шетње,али и пометње

Ситуација у свету подсећа на недовољно уређене а врло прометне железничке станице. Сударају се, такорећи на сваком кораку, долазећи и одлазећи путници. Као да желе да докажу да се „онај други” креће у погрешном правцу…

Локална „гуркања” се, ових дана, уздижу до највиших, глобалних, нивоа. „До неба” се протежу препирке око овоземаљских приспећа и отискивања, при чему оно што једнима личи на шетњу кроз параграфе и догме, други доживљавају као пометњу у животу.

Одавно, на пример, није било масовније замерке понашању моћног домаћина према нејаким придошлицама, од сада упућених званичној Француској због принудног слања Рома –„који су прекршили прописе о привременом боравку” –тамо одакле су и дошли (Румунија и Бугарска). Истовремено, оживеле су несугласице између Ватикана и већма протестантских или атеистичких Британаца, иако им је сада указана тек друга прилика да угосте једног врховног католичког поглавара.

Запљуштале су, притом, високопарне речи –које умеју да заболе готово као ниски ударци. У питање је, наиме, доведена једна од премиса логике европског обједињавања, чијем придруживању тежимо.

Омаловажавајући третман Рома је срамота за континент,произлази из наслова уводника лондонског „Гардијана”, којим се осуђују разни поступци према тој мањини, а нарочито потез француског председника Николе Саркозија да такве „нелегалне” дошљаке експедује на пређашње им адресе. Као „горку иронију” лист истиче околност да се европски идеал слободе кретања подрива баш према грађанима чији начин живота одликује –истрајно практиковању слободе кретања.

Посета папе Бенедикта Шеснаестог Британији такође је распламсала полемике. Гост је домаћинима спочитао, уз остало, да их „екстремно безбожништво” удаљава од традиционалних вредности. Теза му је бурно оспорена у јавности.

У оба случаја чуло се подсећање на –хитлеровску заоставштину. Папине речи о „агресивном атеизму” повезиване су, тако, с његовом констатацијом да је „тежња за искорењивањем бога из друштва”, била водиља и нациста. Акцију Саркозија је сличном асоцијацијом окарактерисала европска комесарка за правосуђе, Луксембуржанка Вивијен Рединг. Рекла је да је тај чин наликује нацистичким прогонима (Јевреја) пре и за време Другог светског рата, али се убрзо извинила за такво поређење.

Поменути случајеви неће, процењује се, довести до компликација већих од оних за чије је превазилажење Европа солидно припремљена. До судара у престројавањима долази и другде.

Двојица коментатора „Њујорк тајмса” различито су акцентирали актуелне односе између духовних и материјалних смерница. Роберт Коен истиче да је „протестантска реформација била претеча врло модерног света коме је Бенедиктов Ватикан окренуо леђа”, јер „не пристаје да се прилагоди савременом животу”. Томас Фридман, пак, указује да су кретања превазишла хришћанска надгорњавања па да Кина и Индија достижу Америку „не само због јефтине радне снаге и домаћих валута, већ и зато што јој те земље тржишно, образовно и технолошки конкуришу”. Па закључује да се „припадници конфучијанизма и хиндуизма данас више држе до протестантског морала него Американци”, који су се на његовим принципима уздизали.

Треба се чувати претераних уопштавања, сугерише шпанска аналитичарка Маруха Торес. Као опасна наводи етикетирања „да су Роми су делинквенти, синдикалисти лезилебовићи, а дошљаци кривци што домаћини остају без радних места”. И упозорава – слично својевременој крилатици француског егзистенцијалистичког филозофа Жан-Пол Сартра „пакао, то су други”- – да данас превладавају уображења су „други” и „гори од нас” и „криви за наше невоље”.

Прецењивање себе уз потцењивање осталих, испоставило се, у међувремену, као највећи реметилац међународних комуникација. Довело је не само до ратова, него и до подривања мира другим средствима, која би могла да се понесу назив „средства за масовно уништавање реалности”.

Финансије су, недавно, поприлично изгубиле везу са својим разлогом постојања, поручио је шеф Европске централне банке, Француз Жан Клод Трише. Некада су биле средство да се оствари циљ – раст реалне економије а данас су постале циљ коме је потчињена реална економија, надовезује се у „Њузвику” Мајкл Хирш.

Таква промена смисла испрва је личила на шетњу ка свету чаролија где се ништа претвара у нешто. Али се испоставила као пометња у којој се штошта (поготову маси акционара, кућевласника и индустријских радника) свело на такорећи ништа…