Šetnje,ali i pometnje

Situacija u svetu podseća na nedovoljno uređene a vrlo prometne železničke stanice. Sudaraju se, takoreći na svakom koraku, dolazeći i odlazeći putnici. Kao da žele da dokažu da se „onaj drugi” kreće u pogrešnom pravcu…

Lokalna „gurkanja” se, ovih dana, uzdižu do najviših, globalnih, nivoa. „Do neba” se protežu prepirke oko ovozemaljskih prispeća i otiskivanja, pri čemu ono što jednima liči na šetnju kroz paragrafe i dogme, drugi doživljavaju kao pometnju u životu.

Odavno, na primer, nije bilo masovnije zamerke ponašanju moćnog domaćina prema nejakim pridošlicama, od sada upućenih zvaničnoj Francuskoj zbog prinudnog slanja Roma –„koji su prekršili propise o privremenom boravku” –tamo odakle su i došli (Rumunija i Bugarska). Istovremeno, oživele su nesuglasice između Vatikana i većma protestantskih ili ateističkih Britanaca, iako im je sada ukazana tek druga prilika da ugoste jednog vrhovnog katoličkog poglavara.

Zapljuštale su, pritom, visokoparne reči –koje umeju da zabole gotovo kao niski udarci. U pitanje je, naime, dovedena jedna od premisa logike evropskog objedinjavanja, čijem pridruživanju težimo.

Omalovažavajući tretman Roma je sramota za kontinent,proizlazi iz naslova uvodnika londonskog „Gardijana”, kojim se osuđuju razni postupci prema toj manjini, a naročito potez francuskog predsednika Nikole Sarkozija da takve „nelegalne” došljake ekspeduje na pređašnje im adrese. Kao „gorku ironiju” list ističe okolnost da se evropski ideal slobode kretanja podriva baš prema građanima čiji način života odlikuje –istrajno praktikovanju slobode kretanja.

Poseta pape Benedikta Šesnaestog Britaniji takođe je rasplamsala polemike. Gost je domaćinima spočitao, uz ostalo, da ih „ekstremno bezbožništvo” udaljava od tradicionalnih vrednosti. Teza mu je burno osporena u javnosti.

U oba slučaja čulo se podsećanje na –hitlerovsku zaostavštinu. Papine reči o „agresivnom ateizmu” povezivane su, tako, s njegovom konstatacijom da je „težnja za iskorenjivanjem boga iz društva”, bila vodilja i nacista. Akciju Sarkozija je sličnom asocijacijom okarakterisala evropska komesarka za pravosuđe, Luksemburžanka Vivijen Reding. Rekla je da je taj čin nalikuje nacističkim progonima (Jevreja) pre i za vreme Drugog svetskog rata, ali se ubrzo izvinila za takvo poređenje.

Pomenuti slučajevi neće, procenjuje se, dovesti do komplikacija većih od onih za čije je prevazilaženje Evropa solidno pripremljena. Do sudara u prestrojavanjima dolazi i drugde.

Dvojica komentatora „Njujork tajmsa” različito su akcentirali aktuelne odnose između duhovnih i materijalnih smernica. Robert Koen ističe da je „protestantska reformacija bila preteča vrlo modernog sveta kome je Benediktov Vatikan okrenuo leđa”, jer „ne pristaje da se prilagodi savremenom životu”. Tomas Fridman, pak, ukazuje da su kretanja prevazišla hrišćanska nadgornjavanja pa da Kina i Indija dostižu Ameriku „ne samo zbog jeftine radne snage i domaćih valuta, već i zato što joj te zemlje tržišno, obrazovno i tehnološki konkurišu”. Pa zaključuje da se „pripadnici konfučijanizma i hinduizma danas više drže do protestantskog morala nego Amerikanci”, koji su se na njegovim principima uzdizali.

Treba se čuvati preteranih uopštavanja, sugeriše španska analitičarka Maruha Tores. Kao opasna navodi etiketiranja „da su Romi su delinkventi, sindikalisti lezilebovići, a došljaci krivci što domaćini ostaju bez radnih mesta”. I upozorava – slično svojevremenoj krilatici francuskog egzistencijalističkog filozofa Žan-Pol Sartra „pakao, to su drugi”- – da danas prevladavaju uobraženja su „drugi” i „gori od nas” i „krivi za naše nevolje”.

Precenjivanje sebe uz potcenjivanje ostalih, ispostavilo se, u međuvremenu, kao najveći remetilac međunarodnih komunikacija. Dovelo je ne samo do ratova, nego i do podrivanja mira drugim sredstvima, koja bi mogla da se ponesu naziv „sredstva za masovno uništavanje realnosti”.

Finansije su, nedavno, poprilično izgubile vezu sa svojim razlogom postojanja, poručio je šef Evropske centralne banke, Francuz Žan Klod Triše. Nekada su bile sredstvo da se ostvari cilj – rast realne ekonomije a danas su postale cilj kome je potčinjena realna ekonomija, nadovezuje se u „Njuzviku” Majkl Hirš.

Takva promena smisla isprva je ličila na šetnju ka svetu čarolija gde se ništa pretvara u nešto. Ali se ispostavila kao pometnja u kojoj se štošta (pogotovu masi akcionara, kućevlasnika i industrijskih radnika) svelo na takoreći ništa…