Страсно навијање – атак на срце и сан

Седмицу за нама љубитељи спорта ће памтити и препричавати. Тачка је стављена надметањем тениских репрезентација Србије и Чешке у „Арени”, а пре тога, навијачи „Партизана” и овдашњи љубитељи фудбала попили су горку пилулу „мејд ин Шахтјор”. Али ништа од тога није могло да се мери са суботом, 11. септембра. Током поподнева, наши ватерполисти су, потопивши Мађаре, из врућег базена у Загребу изронили бронзану медаљу на Европском првенству. Увече, у трилер утакмици у Истанбулу, све бирајући ко ће изводити слободна бацања и газећи аут линију, кошаркаши Турске зауставили су поход репрезентације Србије ка финалу Светског првенства. У ноћи између суботе и недеље, мелем на рањену душу „земље кошарке” привио је Новак Ђоковић, тријумфом над Роџером Федерером у полуфиналу „Ју-Ес опена”. Завршни меч у Њујорку против Рафаела Надала Ноле је изгубио, али нација као да више није имала снаге да тугује. Емоције су остале оковане у оних неколико последњих секунди на паркету у Истанбулу...

Гледање спортских надметања и жучно навијање може да буде погубно по здравље, а истраживања показују да многе особе, без обзира на узраст, расу и националност, тешко „преживљавају” и тренутке у ишчекивању спортских узбуђења.

У време Светског првенства у фудбалу 2006. у Немачкој, лекари су упозорили да стрес у току праћења утакмице омиљеног тима три пута повећава ризик од инфаркта. А жене склоне страственом навијању готово су двоструко угроженије од срчаног удара.

Психолог Александра Јанковић каже да је навијање за омиљени тим или спортисту израз потребе за припадањем. Што је та потреба већа, и навијачка „грозница” је израженија.

Истраживачи објашњавају да за ниво стреса није толико битан исход утакмице, колико осцилације интензитета узбуђења, које нужно прате свако спортско надметање. Ко год је доживео да му омиљени тим изгуби већ добијени меч у последњим минутима или чак секундама, добро зна о чему је овде реч.

– Веома је опасан такозвани ментални стрес, који се манифестује током гледања утакмица. За особе са предиспозицијама за кардиоваскуларна обољења то може да буде окидач – наглашава доцент др Бранислав Башкот, светски стручњак из области нуклеарне кардиологије.

Ко год блиско познаје или живи са страсним навијачима, зна да амплитуда њиховог понашања уме да добаци до оба екстрема. У случају победе, еуфорија се исказује „братимљењем” са знаним и незнаним саплеменицима из истог табора, галантним праштањем и прелажењем и преко вишегодишњих зађевица. Пораз, пак, доводи до раздражљивости и излива беса којег нису поштеђени ни најрођенији.

Према речима прим. др Горане Исаиловић, дерматовенеролога и професора на Високој здравственој школи струковних студија, дешава се да ватрени навијачи приликом гледања утакмице буду натопљени знојем, што изазива реакцију коже, а у драматичнијим случајевима, копривњачом бива осуто читаво тело.

– Знам за случајеве да се у очају буквално почупају читави праменови косе, или да се, несвесно, нокти изгрицкају до крви – наводи др Исаиловић.

Примаријус др Славко Јанковић, неуропсихијатар Института за неурологију Клиничког центра Србије, истиче да навијачки стрес може да испровоцира појаву такозване парасомније код особа које су јој склоне. Тако они који превише емотивно доживљавају сваки једанаестерац који њихов омиљени фудбалер шутира, или када кошаркаш у последњој секунди промаши „тројку”, а склони су појави овог обољења, могу да почну да месечаре током „површинског” сна.

– Код такве особе могу да се јаве и ноћне море, односно скакање из сна, праћено вриштањем – упозорава др Јанковић.

Докторка Нада Мацура, пи-ар Градског завода за хитну медицинску помоћ, наглашава да се спорадично дешава да неко због гледања спортских утакмица доживи инфаркт, али да није вођена статистика о броју ових случајева.

– Људи који су прележали срчани удар или пате од кардиоваскуларних обољења треба да избегавају гледање утакмица и непотребно лучење адреналина – апелује др Мацура.

Д. Давидов-Кесар

-----------------------------------------------------------

Пренос са искљученог транзистора

Ученици једне основне школе у Војводини и данас препричавају начин на који је њихов почивши наставник историје пратио утакмице „Црвене звезде”, чији је био страствени навијач. За време мечева он је са кутијом цигарета и транзистором шетао пред својом кућом, палећи „дуван на дуван”. Транзистор није никада укључивао – из истог разлога због којег није ни гледао телевизијске преносе – због страха за своје здравље. Када би проценио да се меч завршио, ушао би у кућу и позвао телефоном колегу који је у истој школи предавао физичко. Кратко би га упитао: „Драгане, да ли јесте или није?”