Кофи зна шта је компјутер

По оном медијском правилу, да би започета прича требало да има и крај, јављамо да се Београђанка, композиторка Милица Параносић вратила кући, у Њујорк, где на Џулијард академији деценију и по предаје студентима технологију музике. Вратила се са свог другог културног сафарија – културно-хуманитарне мисије у селу Копеји у Гани, западна Африка (прва беше прошлог лета).

Копеја је, да подсетимо, село са око две хиљаде житеља. Има основну школу и „Културни центар” и између њих, на три минута хода, и једини асфалтирани километар пута. Нема: струју, лекара, телефон, ТВ. У „Културни центар” и школу, са неколико сијаличних места и струјом из агрегата и текућом водом у делу смештајног „капацитета”, повремено навраћају групе Европљана и Американаца, да ту на лицу места виде и чују како се у Африци игра, пева, удара у бубањ, црта, облачи, кува…

Наша композиторка са Џулијарда ту се обрела у свом чврстом уверењу да би у данашњем човечанству које хрли општој дигитализацији свако требало да има прилику да стекне и проширује знања у примени компјутеристике, али да то многима није дато из економских неприлика у којима живе. „Наша Милика”, како у Копеји зову Милицу, настоји, у оквиру акције коју је покренула под називом „Дајте им да порасту”, да основцима, у којима је брзо открила непресушне таленте, пренесе нешто од онога чему учи своје студенте на Џулијарду (да праве, обликују, снимају, дизајнирају музичку страну света и живота). Увежбавали су и српску песму „Киша пада”. Да је у Копеји оформила многобројну и захвалну „класу” ученика говоре и позиви који су јој упућивани да опет неизоставно дође, поруке да неће да је изгубе, и оно што је један од њених „фаворита” – Кофи, десетогодишњак – глава породице, рекао: „Показала ми је шта је и за шта је компјутер, и желим да то што више научим”.

Летњи курс компјутеристике и музичке технологије, приређивача, водитеља, наставника, тј. Милицу Параносић „нешто” кошта. Прецизни буџетски преглед трошкова досеже десетак хиљада долара – за опрему, долазак, као и боравак и волонтерски рад наставнице, што се „Нашој Милики” наплаћује по локалном доларском туристичком ценовнику (!). Њујоршки Џулијард је прво најавио па отказао донацију, на листи донатора, поименце, има и „нашких” имена, а нема сумње да самофинансирајућу улогу у свему томе има и покретач свега тога, наша композиторка у својој (утопијској?) одлучности о културолошком, што ширем упознавању и прожимању са „периферијом” човечанства.

Па, да ли се и колико Милица Параносић уверила у реалне могућности својих настојања? (За тако шта, најзад, могла је да остане и овде. Свет је један!) Почев, или закључно, свеједно, са убеђивањима са локалним „факторима” у разне техничке потребе тога „Дај им да порасту” (просторије, преговори да компјутере које је донела у Копеју намењује искључиво школи и ђацима, а не за поклон неком „фактору”, итд.). У Копеју је, наиме, на радост сопствену и својих ученика, донела, као донацију, пет лаптоп компјутера.

При том, парадокс средине у коју је дошла јесте и огромна депонија одбачених компјутера на периферији главног града Гане – Акре, где локална сиротиња „рециклира” (черупа) те остатке електронике, да би их продала за мале паре, као сировину (недавни видео у „Њујорк тајмсу”! Монитори да се на њих приседне и нагне гутљај пива…).

Овогодишњи, јулски „мастерс у Копеји”, завршен је, као и прошлогодишњи, први, а што у Копеји „и шире” до тада није виђено – приредбом у припреми, режији под вођством Милице Параносић. Ове године и поздравним говорима „фактора” што наговештава план „наше Милике” да се све то у Копеји постепено развија, шири, систематизује, материјално учвршћује, да се ту ради исто што и на Џулијарду у Њујорку. А на једној фестивалској сцени Џулијарда, Копеја са свиме што се у њој догађало биће и – мултимедијални перформанс Милице Параносић.

Владимир Стефановић