Kofi zna šta je kompjuter

Po onom medijskom pravilu, da bi započeta priča trebalo da ima i kraj, javljamo da se Beograđanka, kompozitorka Milica Paranosić vratila kući, u Njujork, gde na Džulijard akademiji deceniju i po predaje studentima tehnologiju muzike. Vratila se sa svog drugog kulturnog safarija – kulturno-humanitarne misije u selu Kopeji u Gani, zapadna Afrika (prva beše prošlog leta).

Kopeja je, da podsetimo, selo sa oko dve hiljade žitelja. Ima osnovnu školu i „Kulturni centar” i između njih, na tri minuta hoda, i jedini asfaltirani kilometar puta. Nema: struju, lekara, telefon, TV. U „Kulturni centar” i školu, sa nekoliko sijaličnih mesta i strujom iz agregata i tekućom vodom u delu smeštajnog „kapaciteta”, povremeno navraćaju grupe Evropljana i Amerikanaca, da tu na licu mesta vide i čuju kako se u Africi igra, peva, udara u bubanj, crta, oblači, kuva…

Naša kompozitorka sa Džulijarda tu se obrela u svom čvrstom uverenju da bi u današnjem čovečanstvu koje hrli opštoj digitalizaciji svako trebalo da ima priliku da stekne i proširuje znanja u primeni kompjuteristike, ali da to mnogima nije dato iz ekonomskih neprilika u kojima žive. „Naša Milika”, kako u Kopeji zovu Milicu, nastoji, u okviru akcije koju je pokrenula pod nazivom „Dajte im da porastu”, da osnovcima, u kojima je brzo otkrila nepresušne talente, prenese nešto od onoga čemu uči svoje studente na Džulijardu (da prave, oblikuju, snimaju, dizajniraju muzičku stranu sveta i života). Uvežbavali su i srpsku pesmu „Kiša pada”. Da je u Kopeji oformila mnogobrojnu i zahvalnu „klasu” učenika govore i pozivi koji su joj upućivani da opet neizostavno dođe, poruke da neće da je izgube, i ono što je jedan od njenih „favorita” – Kofi, desetogodišnjak – glava porodice, rekao: „Pokazala mi je šta je i za šta je kompjuter, i želim da to što više naučim”.

Letnji kurs kompjuteristike i muzičke tehnologije, priređivača, voditelja, nastavnika, tj. Milicu Paranosić „nešto” košta. Precizni budžetski pregled troškova doseže desetak hiljada dolara – za opremu, dolazak, kao i boravak i volonterski rad nastavnice, što se „Našoj Miliki” naplaćuje po lokalnom dolarskom turističkom cenovniku (!). Njujorški Džulijard je prvo najavio pa otkazao donaciju, na listi donatora, poimence, ima i „naških” imena, a nema sumnje da samofinansirajuću ulogu u svemu tome ima i pokretač svega toga, naša kompozitorka u svojoj (utopijskoj?) odlučnosti o kulturološkom, što širem upoznavanju i prožimanju sa „periferijom” čovečanstva.

Pa, da li se i koliko Milica Paranosić uverila u realne mogućnosti svojih nastojanja? (Za tako šta, najzad, mogla je da ostane i ovde. Svet je jedan!) Počev, ili zaključno, svejedno, sa ubeđivanjima sa lokalnim „faktorima” u razne tehničke potrebe toga „Daj im da porastu” (prostorije, pregovori da kompjutere koje je donela u Kopeju namenjuje isključivo školi i đacima, a ne za poklon nekom „faktoru”, itd.). U Kopeju je, naime, na radost sopstvenu i svojih učenika, donela, kao donaciju, pet laptop kompjutera.

Pri tom, paradoks sredine u koju je došla jeste i ogromna deponija odbačenih kompjutera na periferiji glavnog grada Gane – Akre, gde lokalna sirotinja „reciklira” (čerupa) te ostatke elektronike, da bi ih prodala za male pare, kao sirovinu (nedavni video u „Njujork tajmsu”! Monitori da se na njih prisedne i nagne gutljaj piva…).

Ovogodišnji, julski „masters u Kopeji”, završen je, kao i prošlogodišnji, prvi, a što u Kopeji „i šire” do tada nije viđeno – priredbom u pripremi, režiji pod vođstvom Milice Paranosić. Ove godine i pozdravnim govorima „faktora” što nagoveštava plan „naše Milike” da se sve to u Kopeji postepeno razvija, širi, sistematizuje, materijalno učvršćuje, da se tu radi isto što i na Džulijardu u Njujorku. A na jednoj festivalskoj sceni Džulijarda, Kopeja sa svime što se u njoj događalo biće i – multimedijalni performans Milice Paranosić.

Vladimir Stefanović