Млека, млека нам дајте

Улази отац – озарен: ,,Нашао сам једно млеко” и готово тријумфално вади из кесе флашу с млеком – пластичну и додаје: ,,Оставила ми касирка” (опа, помислих, опет актуелно „испод тезге”). Гледам у неверици: ,,Откад сад па ти пијеш млеко...и у чему је проблем?”. Сад је он у неверици: ,,Не знаш да је несташица млека?! Ниси читала… па било је и на телевизији...”. „Појма немам”,одговарам, а у себи мислим: ,,Тако ми и треба кад сам престала да гледам телевизију, а и новине све ређе купујем...”, али му одговарам: ,,Јао, ти толико верујеш новинама да ти се морало и обистинити” и додајем: „Па, што ниси купио дуготрајно?”, „Еее, нема ни дуготрајног!”,каже бодро као да ми открива „свету тајну”. „А ти баш сад решио да пијеш млеко...”,добацујем, а грехота кад видим да му се припило.

Успут враћајући се својој кући хајд’ да проверим па свратим у „свој” ,,Мини-макси” : стварно млека нема, потом свратим у следећу продавницу (једину у том крају)– приватну (додуше и Мишковићеве самопослуге су приватне али их сви доживљавамо као државне, не без разлога): и има „дуготрајног” колико хоћеш. Уља,такође,има, а чух успут да нема ни њега. Која је сад то „политика” да у Мишковићевим „Максијима” нема млека, ни уља, а у другим продавницама има, не пада ми напамет да истражујем,нисам ја никакав аналитичар, само обичан купац, грађанка која примећује.

Него, интересантније ми је нешто друго – докле је у стању човек да верује држави? Ево, рецимо мој отац, никако да посумња. Изневерили су га сви, па и ови. Ови га изневеравају из дана у дан. А он седне, слуша вести и верује. Хајд’сад ово за млеко, испоставило се да је тачно како говоре – у већини продавница га нема. А зашто га нема и ко је крив што га нема нејасно је, а опет нико се и не пита зашто је тако, па ни мој отац. Сви су изгледа спремни да по ко зна који пут у животу стану у ред, да чекају, ишчекују, обигравају продавнице, довијају се... Тако је и са свим другим стварима – ређају се обећања (лудом радовања), излизане фразе, шарене лаже... и ипак, све пролази. Ето, рецимо мој отац никако да призна да не може да живи од пензије, не онако како би доликовало (а био је један од водећих људи београдске железничке станице, не оне Шаранчићеве, Вељине итд. него ЈУжелезнице) јер, пола оде за лекове, друга половина за дажбине, али од њега ни речи негодовања, осуде, само невољно промрмља: ,,Ето, да није ових лекова...”,као „Тја!скупи лекови”, иначе било би лакше, боље, могло би се. И да није година, и да није болести...мислим у себи. И још када би се „мед и млеко” са њихових усана слили у наше флаше, тегле, џепове...

Не бих ја да мој отац гунђа по градском превозу као она преостала новобеоградска официрска гунђала, а не бих ни да џангриза „по дужности” као ови „невладини”, или да пљује к’о тобожња опозиција, али бар некад да каже: ,,ово не ваља , мајку му” или „докле бре, бога му”, или „претерали сте, мајковићу”. Јесте „шетао је” и он и мајка. „Најпре по Земуну јуримо се са полицијом по улицама, а онда на митинг на Тргу... никад нам није било лепше”,каже мајка сад у 83, значи онда су били близу седамдесетој. Да ли бих се ја сад с неким гањала по улици, иако ми је мање, питам се. Нисам сигурна. А има ли бре уопште ко би? Испаде осим наведених (и Верице Бараћ) сви други – задовољни. Јер да нису (нисмо) зар бисмо били овде где јесмо.