За-душу-бинe

Решеност да се нешто од своје имовине остави другима у складу је са универзалним моралним законима, па и Кантовим, који је доброчинство приказивао као „умствено неопходну дужност”.

Од утемељења Студенице и Хиландара (крај 12. века), који су прве велике српске добротворне установе, преко бројних других задужбина династије Немањића (Жича, Милешева, Сопоћани), до задужбина из новијег времена (Коларчева, Вукова, Андрићева, Десанкина, Доситејева, Милоша Црњанског, Задужбина „Андрејевић” итд.), њихови оснивачи – иако су били различитих професија и заузимали разнородну позицију у друштву – мотивисани су првенствено жељом да материјалном потпором подстакну напредак народа и друштва коме су припадали. Морално није спорна ни намера да се племенити акт учини „ради спасења душе своје” (у старим изворима „задушје”); то се види и из етимологије појма задужбина (за душу-бина), у коме долази до занимљивог правописног прилагођавања по звучности ради лакшег изговора.

У условима „ускотрачне транзиције у Србији” (термин проф. Загорке Голубовић) потребе за доброчинством знатно превазилазе приходе; постојеће задужбине суочавају се с низом тешкоћа, а држава напросто вапи за индивидуалним иницијативама које би се исказале као снажан коректив у многим областима. Није мало имућнијих појединаца који би издвојили део стечевине ако би се створила клима у којој би добротворство било нека врста културног обрасца и смисаоног оквира вредносне оријентације. Један немачки богаташ, који је недавно оставио фондацији више од милијарду евра, рекао је да се руководио слоганом: „Није срамота обогатити се – срамота је умрети богат”. Не видимо да домаћи богаташи деле сродно осећање стида нити да следе такве примере.

Други проблем препознајем у томе што код нас није разрађен корпус закона који би деловао као систем подстицања, омогућавања и регулисања добротворног понашања појединаца, група, предузећа и корпорација. Известан помак је, додуше, начињен израдом преднацрта закона о задужбинама и фондацијама, који предвиђа да држава, територијална аутономија и локалне самоуправе могу да обезбеђују пореске олакшице и друге погодности за оснивање и развој задужбина које делују у јавном интересу. Предлог закона је још у марту 2009. упућен Народној скупштини на разматрање и усвајање, али парламентарна процедура још није почела! Док не дође до бољих законских решења, порески статус задужбина уређује се код нас кроз шест посебних закона, чиме се донаторски дух гуши у корену; у појединим случајевима задужбине су суочене сa чак двоструким опорезивањем.

Наши медији могли би знатније да подупру обнову филантропије и задужбинарског духа ако би бацили јарку светлост на културу давања, а престали да величају стилове живота и понашања који одударају од разумевања за друге. Да не говоримо о оним неретким примерима у којима се новинским написима и емисијама о јахтама, вилама, бесним колима, скупим летовањима и „венчањима века” често проблематичних власника и шунд-певачица грубо обесхрабрује идеја доброчинства, ако не и темељи духовне сфере уопште.

Одговорним приступом широком спектру филантропије, постојанијом бригом за јавни углед и репутацију оних који дају, афирмисањем јунака стварања а не јунака потрошње, медији могу потпомоћи да се доброчинство преобрази од давања милостиње и милосрђа у трајну културну и социјалну политику друштва.

Доцент на Мегатренд универзитету, аутор књиге „Задужбине културе Србије и јавност”, „Чигоја”, 2010.