Језик, наука и политика

Напомињем да је овај текст аутентично мој, у том смислу да, за разлику од претходних, није претрпео никакве новинарске интервенције. Изложићу свој став у неколико тачака.

1. Народни језик – српскохрватски или српски?

Започећу једним цитатом: „Народни језик већине говорника у [...] Србији, Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, јесте један исти – српскохрватски. Његов лингвистички идентитет дефинисан је његовим непосредним односом према преосталим трима јужнословенским језицима – бугарском, македонском и словеначком, и према западним и источним словенским језицима. Ту језичку стварност препознали су ауторитети пореклом из тих народа (нпр. В. Бабукић, Ђ. Даничић, В. Јагић, А. Белић, Љ. Јонке, П. Ивић), као и научници из других земаља (Ј. Копитар, П. Шафарик, А. Лескин, А. Меје и А. Вајан). Таква језичка заједница није чак ни раније довођена у питање (нпр. Д. Обрадовић, И. Деркос, Љ. Гај, И. А. Берлих, В. С. Караџић), иако за тај заједнички језик дуго у незваничној употреби није постојало име” (Р. Ленчек, „Неколико напомена за историју термина ’српскохрватски’ језик”, ЗбФЛ, књ. XIX, бр. 1, 1976, стр. 45; цитат сам превела с енглеског и изоставила техничке појединости).

Из цитата (који сам одабрала зато што је језгровит, а не зато што је једини могући!) можемо разумети да је српскохрватски језик научни појам (и одговарајући термин) за скуп дијалеката који су међусобно довољно сродни а од суседних језика довољно различити да би их лингвисти сврстали у један (народни) језик – а сваки народ је тај језик, по некој врсти обичајног права, називао својим именом, по правилу изведеном од имена народа. Другим речима, да би лингвисти чакавско наречје или косовско-ресавски дијалекат укључили у исти лингвистички појам, није потребно ни да Срби говоре чакавски ни да Хрвати говоре косовско-ресавским дијалектом. Толико о народном језику – српскохрватском и српском.

Аутор поменутог рада износи и да је назив српскохрватски први употребио, 1824. године, Јакоб Грим, а први га је научно образложио Јернеј Копитар 1836. Толико о наводној скорашњости појма и термина српскохрватски језик.

2. Стандардни језици – српски, хрватски, бошњачки

Што се пак нивоа књижевног (стандардног) језика тиче, добро је познато да је то више социолошки и политички него лингвистички појам. Тако се, из политичких разлога, српскохрватски књижевни језик распао најпре на српски и хрватски, а затим му је придодат и „босански” (за који многи српски лингвисти, укључујући и мене, радије употребљавају термин бошњачки). Сваки је од тих језика од стране одговарајуће државе проглашен – а од других држава признат – за њен званични језик. Тако је држава Србија, у којој је у званичној употреби српски језик, признала и постојање хрватског и „босанског” језика. Један од докумената који говоре о томе јесте и Европска повеља о регионалним или мањинским језицима, коју је Државна заједница Србија и Црна Гора потписала и ратификовала 2005, а која је ступила на снагу 2006. у Србији као наследници Државне заједнице. У том документу Србија као своје регионалне или мањинске језике наводи десет језика, а међу њима и босански и хрватски. Свака држава потписница Повеље слободна је да одлучи о томе колико ће таквих језика пријавити и који ће то језици бити; другим речима, унапред понуђен списак регионалних или мањинских језика не постоји. Повељу прати и Закон о ратификацији. (Ове податке, као и много више детаља, заинтересовани читалац може наћи у књизи Р. Бугарског Европа у језику, Београд 2009.)

Толико о томе да ли поменути језици званично постоје и да ли је потписивање Повеље овој држави „подметнуто”.

3. Где је ту уџбеник српског језика за 8. разред?

Аутор уџбеника је, по мом дубоком уверењу, дужан да ђаке упозна са чињеницама из стварног живота. Једна од њих јесте да су као књижевни језици проглашени и признати српски, хрватски и бошњачки („босански”). Такво стање ствари аутору уџбеника може да се свиђа или не, и он може мислити, као цитирана С. Кордић, да је и даље у питању један, полицентрични стандардни језик (као што може мислити и нешто друго) – али он је дужан да то стање ствари ђацима пренесе, као податке о свету који га окружује. Баш као што је писац уџбеника географије дужан да уцрта постојеће државне границе – било да он сам сматра да им је ту место или не. Основношколски уџбеник сигурно није место да се расправља о томе да ли су одлуке о успостављању државних граница или књижевних језика исправне или нису.

Дакле, све што је у уџбенику речено – и да постоји српскохрватски народни језик као лингвистички појам, и да је термин српскохрватски језик традиционалан, и да су српски, хрватски и бошњачки проглашени и признати за књижевне језике – тачно је. (Оно о чему би се можда могло разговарати јесте методичко питање да ли петнаестогодишњаци треба да знају баш све те појмове – али методичка страна уопште није била предмет ове полемике.)

Ако је историја оно што се заиста догодило, а научна истина оно што су надарени и образовани људи мукотрпно деценијама изграђивали, онда је „преслагање” историје и научне истине зарад текуће политике у најмању руку проблематично – између осталог и с моралног становишта.

4. Каквим је опасностима стварно изложен српски језик?

Ко иоле пажљиво погледа уџбеник око ког се води ова полемика, лако ће запазити да се у њему детаљно обрађују неке нове теме, а између осталог и манипулација језиком – како у виду бирократског језика, тако и у виду језика реклама. Основна идеја којом сам се при том руководила била је да је најпогубније за један језик – па и за саму душу народа који њиме говори – кад се на њему износе неистине или полуистине, чињенице замагљују или неупућени засењују лажним ауторитетом. Укратко, да ли ће се у науци народни језик којима говоре Срби (и који га неометано зову српским) сматрати делом ширег лингвистичког ентитета, у највећој мери је академско питање; неупоредиво је важније шта ми тим српским језиком у свакодневном животу чинимо.

Душка Кликовац