Довитљиви Србин из Орвелове приче

Од нашег специјалног извештача

Њујорк – Прошло је 15 година од када у Њујорку није организована изложба на којој је могуће видети дела српских уметника, и зато је важно што имамо ову изложбу јер уметници на либералан начин говоре о ономе што се догађа у њиховој земљи и свету. Овим речима је Штефан Лине, политички директор Министарства спољних послова Аустрије, отворио прексиноћ у Њујорку изложбу „Србија: најчешће постављана питања” у галерији Аустријског културног форума. Лине је том приликом подсетио на блискост Аустрије и Србије, као и на чињеницу да само у Бечу живи 70.000 Срба.

Предвиђања директора Аустријског културног форума (АКФ) Андреаса Штадлера да ће на изложбу доћи око 200 посетилаца остварила су се. У просторијама АКФ-а, на престижној локацији (угао 52. улице и Пете авеније) владала је гужва, чуо се српски, немачки, енглески језик. На изложби „Србија: најчешће постављана питања”, коју је у сарадњи са АКФ организовао београдски Музеј савремене уметности, а кустоси су Бранислав Димитријевић и Андреас Штадлер, представљена су дела 19 уметника из Србије, Аустрије, Румуније, Грчке, Хрватске, Словеније, Турске и Енглеске. Радови се не односе само на Србију и рушење уврежених стереотипа о нашој земљи последњих деценија, него и на универзална питања територије, идентитета, америчког интервенционизма...

„Америка је далеко од Србије, неки Американци можда и не знају где је Србија, али ми смо хтели да покажемо да је дошло до промена у свету и да Србија, о којој постоје бројне предрасуде током последње две деценије, није усамљен случај. Сви смо ми део глобалних околности, а национализам постоји и у Аустрији и у Аризони”, рекао је Андреас Штадлер.

На церемонији отварања говорио је и Бранко Радошевић, генерални конзул Србије у Њујорку. Он је казао да је иза нас тешко време траума и да је у процесу зацељивања рана потребно отворити свака врата, понекад тешка, да би освестило све што је иза њих. „Управо су уметници са својим неконформистичким ставовима они од којих се то најпре очекује”, рекао је Радошевић.

Председник Србије Борис Тадић, иако очекиван, будући да у Њујорку присуствује седници Савета безбедности, није дошао на изложбу.

Занимљиво је на који су се начин уметници који нису из Србије односили према проблемима везаним за нашу ближу и даљу прошлост. Марко Лулић, уметник који је рођен и живи у Аустрији, направио је својеврстан омаж Богдану Богдановићу, тачније његовом споменику у Јасеновцу. Реч је о видео раду чији садржај, поред фотографија споменика, чини плесни перформанс групе играча који покретима својих тела дочаравају монументалност и универзални визуелни израз овог споменика из 1966. године. Нашој публици је познат, а америчкој јавности први пут се приказује видео запис Албанца Анрија Сале који је снимао глас човека из Србије који је током бомбардовања 1999. савршено опонашао звук томахавка! Галеријом се распростире једноличан хук од којег се свако на тренутак тргне.

Аустријанка Јохана Кандл, која је боравила у Београду на студијама 80-их година прошлог века, начинила је колаж инспирисан призорима са кванташке пијаце, комбинујући цртеж и препознатљиви језик агресивног маркетинга. Тако су призори сељака који вуку гајбе пуне воћа и поврћа, сједињени са порукама у стилу: „Снажне идеје, иновативна пракса!”(/slika2)

Стефанос Цивопулос, уметник из Грчке, представио је аутентичан исказ Србина који је учествовао у рату 90-их година. Његова искрена прича о томе „како смо сви у то били увучени”, како је свако морао да брани себе, сучељена је са исказом другог човека који је заправо глумац и који одговара на иста питања, али сензационалистичким језиком и у маниру који су сервирали медији. Публици је остављено да погађа који је исказ аутентичан.

Београдска уметница Даринка Поп-Митић креирала је мурал базиран на стрип-таблама Џорџа Херимана из 1916. године које говоре о суптилном односу мачке и миша – њиховој „фрустрираној љубави”. Овај мурал је омаж односима Аустрије и Србије, у коме су оригинални стрип-цитати измењени и прилагођени важним историјским догађајима, као што су Први светски рат, атентат у Сарајеву... Аустрија је представљена као мачка, Србија је миш.

Аутентичан је и рад Уроша Ђурића, који је пронашао причу Џорџа Орвела из 1933. године из збирке „Down and out in Paris and London” у којој Орвел описује Србина кога је упознао, који је смислио како да ради само до поднева, а да узима надницу за цео дан!

Посетиоце интригирају и ћебад од косе Зорана Тодоровића (рад са венецијанског бијенала), монументална слика Биљане Ђурђевић „Синхронизовано пливање”, познати радови Раше Тодосијевића, видео Милице Томић „Једнога дана уместо ноћи...”, „Мама Тито” Валтера Штајнахера, који је насликао Тита као нагу жену.

Изложба ће трајати наредна четири месеца.

Марија Ђорђевић

-----------------------------------------------

Реакције посетилаца

Реакције су различите. Американац Дејвид Сатклиф, који нам се представио да ради у медијима, пита које је америчко извињење за бомбардовање Србије и да ли је добро или лоше што су се бивше југословенске државе раздвојиле.

Рафаел Касторијано, уметнички саветник и један од сарадника Марине Абрамовић, каже да схвата политички контекст изложбе, али нема политички став. „Дошао сам јер ме занима шта раде неки нови уметници. Нисам имао предрасуде према Србији, уосталом и ја сам Европљанин”, објашњава Касторијано.

Међу посетиоцима је и глумица Снежана Богдановић. Она каже да дуго у Њујорку није имала прилику да види српску уметност „на окупу” и да је добро што се овако нешто догодило.