Свирај одакле си дошао

Сетио сам се оног осећаја из детињства, када би неко рекао ’хајмо напоље да се играмо’. Данило је отворен за било шта, у простору без гравитације. Када изгубимо тежину, он неће почети да тражи за шта би се ухватио. (Вејн Шортер)

Био је 30. октобар 1990, негде око поноћи. Дизи је повео своје звезде Уједињених нација – Пакита, Артура, Аирта, Мудија и Слајда – на заслужени одмор после сјајног концерта на Београдском џез фестивалу. На рецепцији је остао само најмлађи међу њима: „Има ли негде сешн?“, упитао је 23-годишњи Данило Перез, пијаниста оркестра, и потом сам отишао до Дома омладине да још мало ужива у добром духу Београда.

Од тада се редовно виђамо дуж европске џез магистрале. Сарадња са Дизијем отворила му је пут у џез васиону. Започео је успешну соло каријеру, више пута је номинован за Греми и био најбољи џез пијаниста на планети 2002. године. Легенде џеза су се отимале о њега: Рој Хејнс, Чарли Хејден, Винтон Марсалис... „Посебно волим његов осећај за ритам, боју и форму. Он је обучен, отворен, флексибилан, великодушан и драг“, описао га је саксофониста Стив Лејси. „Данило Перез има све атрибуте извођача, диригента, импресарија и носиоца музичког израза који су неопходни у овим несигурним временима. Његов труд да свету пружи светионик наде и инспирације... најбољи је пример вере у будућност испуњену корнукопијским даровима за човечанство“, почастио га је Вејн Шортер.

Перез је рођен у Панами, музика га је занимала од малих ногу. „Са родитељима сам разговарао музиком, свирајући инструменте које смо имали у соби. Онда ме је отац повео до конзерваторијума: ’овде иду они који желе озбиљно да уче музику’, рекао је. Тако сам се у осмој години обрео на Државном конзерваторијуму. Свирао сам Баха, Моцарта, Бетовена, обожавао сам Шопена. Смешно је, али сада, свирајући са Вејном, могу да препознам све те ствари из класике као позадину коју он тражи од мене. То је позадина мог живота, моја љубав, а када се заљубиш, предстоји ти да о томе размишљаш, па да се озбиљније посветиш и, коначно, потпуно препустиш.“
Најпре је студирао електронику: „То ми је помогло да научим да се организујем у процесу учења. Данас схватам и да нумеричка комбинаторика може да се упореди са музичким комбинацијама које правимо.“ Али џез га је све више хватао: „Комшија је стално пуштао плоче Фредија Хабарда и Веса Монтгомерија. Играо сам бејзбол са другарима, а онда бих зачуо тај звук, који би ме толико опчинио да заборавим да ухватим лопту! Није ми било јасно шта је то, али ми се допало што свирају као кад би водили неки разговор.“

Онда је добио Фулбрајтову стипендију, па уписао Индијана универзитет у Пенсилванији. Студирао је класику, ослушкујући џез мајсторе. На концерту Чика Корије одлучио је да мора да крене даље, уписујући Беркли колеџ у Бостону. Први учитељ био му је Доналд Браун. „Убрзо ме је послао у Њујорк, на аудицију код Џона Хендрикса.“ Имао је само 19 година када је добио посао у Великој јабуци. „Мама је потпуно одлепила када сам је позвао и предочио нови план!“

Виктор Мендоза упознао га је са Клаудијем Родитијем, Клаудио га је одвео на аудицију код Пакита де Ривере, а Пакито повео код Дизија Гилеспија. „Спремао сам се за полуфинале такмичења Телонијус Монк у Вашингтону, када ме је позвао менаџер Чарли Фишмен и саопштио Дизијеву одлуку. Човече! Одскочио сам са столице, а плафон је био врло низак – умало да се онесвестим од ударца! И одједном, ето ме на аеродрому са свим тим људима. Уз Дизија и остале научио сам пуно о скромности, љубави, животу, искрености у оном што радиш, уношењу сопственог наслеђа у музику (’свирај одакле си дошао’, говорио ми је), стицању сопственог идентитета.“

Соло албуми показују разноврсна Данилова интересовања у погледу форме (од трија до биг бенда, са или без гудача и вокала) и садржаја (од џеза, преко екстракта фолклорне традиције, до класике). „Желим да се у мојој музици осети укус латина, али да је то џез – да свирам џез са панамском нијансом. А извор и џеза и латина је исти – Африка“, објашњава Перез. Албум „Panamonk“ представља занимљиву латино надградњу Телонијуса Монка, „...Till Then“ је посвета уметницима који су остварили велики друштвени утицај изван музике (Виолета Пара, Рубен Бладес, Чико Буарке, Стиви Вондер, Џони Мичел, Милтон Насименто), а на „Across the Crystal Sea“ остварио је сарадњу са легендарним композитором и аранжером Клаусом Огерманом.

Како види себе? Пијаниста: „Могао сам да свирам и бас и бубњеве. Клавир ми је само омогућио да се крећем мало лагодније, јер на њему можете да одсвирате цео оркестар.“ Композитор: „Волео бих да могу да пишем музику тако да се људи упитају: ’Који инструмент он свира?’ Попут Бетовена – нико није знао да је пијаниста.“ Професор: „Моји родитељи су наставници и то је део моје природе. Мораш да се подредиш другој особи. Делим музику на три елемента – слобода, ноте, осећај – и са сваким радим другачије. Ако имају проблема са ритмом, предложим им да заиграју.“

Међу бројним сарадњама са џез легендама три су биле посебно успешне. Стив Лејси: „Пожелео сам да опет будем ученик, нашавши се у школи у којој ме је учитељ волео!“ Рој Хејнс: „Срели смо се на Барбадосу. Попио сам превише вина и нисам га препознао. ’Човече, звучиш сјајно! Ја сам Рој Хејнс’, представио се. Остварили смо сјајну сарадњу у трију са Патитучијем, где је свако могао да буде оно што јесте.“

И коначно – Вејн Шортер. „Чуо је за мене још преко Дизија, а потом ме је топло препоручила Тери Лин Карингтон. Упознали смо се на такмичењу Телонијус Монк. Потом ме је позвао на пробно снимање у Лос Анђелес – био сам јако нервозан и сигуран да ме неће ангажовати. А онда се поново јавио: ’Где си, човече, хоћеш да радимо даље?’ Требало је да снимим једну нумеру за албум ’Alegria’, а на крају сам снимио чак шест!“

Убрзо су снимали живи албум. „Људи су навикли да чују коначан производ и буду забављени. А Вејн је имао другу идеју: да забележи за сва времена како је звучао наш бенд на почетку, па кад нас сада погледају, да осете напредак. Остварили смо невероватну телепатију. Осећај је природан. Дијалог је природан. Уопште не делује као музика. Веома је огољено и изложено. Вејн је много утицао на мене: научио ме је да верујем себи, да уживам у тренутку, као и да више слушам (не само музику већ и говор људи, све звукове око мене) него што свирам.“

На управо објављеном албуму „Providencia“ оживљава Дизијеву идеју спајања музичара различитог порекла. Матичном трију (Бен Стрит – контрабас, Адам круз – бубњеви) придружују се Рудреш Махантапа (саксофон, Индија/САД), Џејми Хадад (удараљке, Либан/САД), Ернесто Дијаз (конге, Колумбија), Сара Серпа (вокал, Португал) и бостонски квинтет дрвених дувача. Албум прожима токове џеза, класике и латиноамеричког фолклора, што Перез зове „слушањем музике у три димензије“. Мотивацију за албум нашао је размишљајући о својим девојчицама: „Назив албума означава наша настојања да бринемо о будућности генерација које долазе. Будућност је одраз оног што говоримо, мислимо и радимо данас. Понекад се осећам као лекар који људима даје лек за душу.“