Sviraj odakle si došao

Setio sam se onog osećaja iz detinjstva, kada bi neko rekao ’hajmo napolje da se igramo’. Danilo je otvoren za bilo šta, u prostoru bez gravitacije. Kada izgubimo težinu, on neće početi da traži za šta bi se uhvatio. (Vejn Šorter)

Bio je 30. oktobar 1990, negde oko ponoći. Dizi je poveo svoje zvezde Ujedinjenih nacija – Pakita, Artura, Airta, Mudija i Slajda – na zasluženi odmor posle sjajnog koncerta na Beogradskom džez festivalu. Na recepciji je ostao samo najmlađi među njima: „Ima li negde sešn?“, upitao je 23-godišnji Danilo Perez, pijanista orkestra, i potom sam otišao do Doma omladine da još malo uživa u dobrom duhu Beograda.

Od tada se redovno viđamo duž evropske džez magistrale. Saradnja sa Dizijem otvorila mu je put u džez vasionu. Započeo je uspešnu solo karijeru, više puta je nominovan za Gremi i bio najbolji džez pijanista na planeti 2002. godine. Legende džeza su se otimale o njega: Roj Hejns, Čarli Hejden, Vinton Marsalis... „Posebno volim njegov osećaj za ritam, boju i formu. On je obučen, otvoren, fleksibilan, velikodušan i drag“, opisao ga je saksofonista Stiv Lejsi. „Danilo Perez ima sve atribute izvođača, dirigenta, impresarija i nosioca muzičkog izraza koji su neophodni u ovim nesigurnim vremenima. Njegov trud da svetu pruži svetionik nade i inspiracije... najbolji je primer vere u budućnost ispunjenu kornukopijskim darovima za čovečanstvo“, počastio ga je Vejn Šorter.

Perez je rođen u Panami, muzika ga je zanimala od malih nogu. „Sa roditeljima sam razgovarao muzikom, svirajući instrumente koje smo imali u sobi. Onda me je otac poveo do konzervatorijuma: ’ovde idu oni koji žele ozbiljno da uče muziku’, rekao je. Tako sam se u osmoj godini obreo na Državnom konzervatorijumu. Svirao sam Baha, Mocarta, Betovena, obožavao sam Šopena. Smešno je, ali sada, svirajući sa Vejnom, mogu da prepoznam sve te stvari iz klasike kao pozadinu koju on traži od mene. To je pozadina mog života, moja ljubav, a kada se zaljubiš, predstoji ti da o tome razmišljaš, pa da se ozbiljnije posvetiš i, konačno, potpuno prepustiš.“
Najpre je studirao elektroniku: „To mi je pomoglo da naučim da se organizujem u procesu učenja. Danas shvatam i da numerička kombinatorika može da se uporedi sa muzičkim kombinacijama koje pravimo.“ Ali džez ga je sve više hvatao: „Komšija je stalno puštao ploče Fredija Habarda i Vesa Montgomerija. Igrao sam bejzbol sa drugarima, a onda bih začuo taj zvuk, koji bi me toliko opčinio da zaboravim da uhvatim loptu! Nije mi bilo jasno šta je to, ali mi se dopalo što sviraju kao kad bi vodili neki razgovor.“

Onda je dobio Fulbrajtovu stipendiju, pa upisao Indijana univerzitet u Pensilvaniji. Studirao je klasiku, osluškujući džez majstore. Na koncertu Čika Korije odlučio je da mora da krene dalje, upisujući Berkli koledž u Bostonu. Prvi učitelj bio mu je Donald Braun. „Ubrzo me je poslao u Njujork, na audiciju kod Džona Hendriksa.“ Imao je samo 19 godina kada je dobio posao u Velikoj jabuci. „Mama je potpuno odlepila kada sam je pozvao i predočio novi plan!“

Viktor Mendoza upoznao ga je sa Klaudijem Roditijem, Klaudio ga je odveo na audiciju kod Pakita de Rivere, a Pakito poveo kod Dizija Gilespija. „Spremao sam se za polufinale takmičenja Telonijus Monk u Vašingtonu, kada me je pozvao menadžer Čarli Fišmen i saopštio Dizijevu odluku. Čoveče! Odskočio sam sa stolice, a plafon je bio vrlo nizak – umalo da se onesvestim od udarca! I odjednom, eto me na aerodromu sa svim tim ljudima. Uz Dizija i ostale naučio sam puno o skromnosti, ljubavi, životu, iskrenosti u onom što radiš, unošenju sopstvenog nasleđa u muziku (’sviraj odakle si došao’, govorio mi je), sticanju sopstvenog identiteta.“

Solo albumi pokazuju raznovrsna Danilova interesovanja u pogledu forme (od trija do big benda, sa ili bez gudača i vokala) i sadržaja (od džeza, preko ekstrakta folklorne tradicije, do klasike). „Želim da se u mojoj muzici oseti ukus latina, ali da je to džez – da sviram džez sa panamskom nijansom. A izvor i džeza i latina je isti – Afrika“, objašnjava Perez. Album „Panamonk“ predstavlja zanimljivu latino nadgradnju Telonijusa Monka, „...Till Then“ je posveta umetnicima koji su ostvarili veliki društveni uticaj izvan muzike (Violeta Para, Ruben Blades, Čiko Buarke, Stivi Vonder, Džoni Mičel, Milton Nasimento), a na „Across the Crystal Sea“ ostvario je saradnju sa legendarnim kompozitorom i aranžerom Klausom Ogermanom.

Kako vidi sebe? Pijanista: „Mogao sam da sviram i bas i bubnjeve. Klavir mi je samo omogućio da se krećem malo lagodnije, jer na njemu možete da odsvirate ceo orkestar.“ Kompozitor: „Voleo bih da mogu da pišem muziku tako da se ljudi upitaju: ’Koji instrument on svira?’ Poput Betovena – niko nije znao da je pijanista.“ Profesor: „Moji roditelji su nastavnici i to je deo moje prirode. Moraš da se podrediš drugoj osobi. Delim muziku na tri elementa – sloboda, note, osećaj – i sa svakim radim drugačije. Ako imaju problema sa ritmom, predložim im da zaigraju.“

Među brojnim saradnjama sa džez legendama tri su bile posebno uspešne. Stiv Lejsi: „Poželeo sam da opet budem učenik, našavši se u školi u kojoj me je učitelj voleo!“ Roj Hejns: „Sreli smo se na Barbadosu. Popio sam previše vina i nisam ga prepoznao. ’Čoveče, zvučiš sjajno! Ja sam Roj Hejns’, predstavio se. Ostvarili smo sjajnu saradnju u triju sa Patitučijem, gde je svako mogao da bude ono što jeste.“

I konačno – Vejn Šorter. „Čuo je za mene još preko Dizija, a potom me je toplo preporučila Teri Lin Karington. Upoznali smo se na takmičenju Telonijus Monk. Potom me je pozvao na probno snimanje u Los Anđeles – bio sam jako nervozan i siguran da me neće angažovati. A onda se ponovo javio: ’Gde si, čoveče, hoćeš da radimo dalje?’ Trebalo je da snimim jednu numeru za album ’Alegria’, a na kraju sam snimio čak šest!“

Ubrzo su snimali živi album. „Ljudi su navikli da čuju konačan proizvod i budu zabavljeni. A Vejn je imao drugu ideju: da zabeleži za sva vremena kako je zvučao naš bend na početku, pa kad nas sada pogledaju, da osete napredak. Ostvarili smo neverovatnu telepatiju. Osećaj je prirodan. Dijalog je prirodan. Uopšte ne deluje kao muzika. Veoma je ogoljeno i izloženo. Vejn je mnogo uticao na mene: naučio me je da verujem sebi, da uživam u trenutku, kao i da više slušam (ne samo muziku već i govor ljudi, sve zvukove oko mene) nego što sviram.“

Na upravo objavljenom albumu „Providencia“ oživljava Dizijevu ideju spajanja muzičara različitog porekla. Matičnom triju (Ben Strit – kontrabas, Adam kruz – bubnjevi) pridružuju se Rudreš Mahantapa (saksofon, Indija/SAD), Džejmi Hadad (udaraljke, Liban/SAD), Ernesto Dijaz (konge, Kolumbija), Sara Serpa (vokal, Portugal) i bostonski kvintet drvenih duvača. Album prožima tokove džeza, klasike i latinoameričkog folklora, što Perez zove „slušanjem muzike u tri dimenzije“. Motivaciju za album našao je razmišljajući o svojim devojčicama: „Naziv albuma označava naša nastojanja da brinemo o budućnosti generacija koje dolaze. Budućnost je odraz onog što govorimo, mislimo i radimo danas. Ponekad se osećam kao lekar koji ljudima daje lek za dušu.“