Убице под маскама

Пред Већем за ратне злочине Окружног суда у Београду ове јесени почеће суђење за убиство тројице Американаца, браће Илија, Аргона и Мехмета Битићи. Због оптужбе да су 1999. године у Петровом Селу, код Кладова, починили злочин над ратним заробљеницима судиће се Сретену Поповићу (44) званом Поп из Ниша, потпуковнику Жандармерије, и Милошу Стојановићу (49) званом Шешељ, из Крушевца, старијем воднику у тој јединици. Обојица су у време злочина били припадници такозваних Оперативно-потерних група ПЈП.
Имена оних који су пуцали у везану браћу Битићи званично су и даље непозната, а у оптужници се помињу као "Н.Н. припадници САЈ-а МУП-а Србије".

После шестомесечне истраге, Тужилаштво за ратне злочине је утврдило шта се са браћом Битићи дешавало после 8. јула 1999. године, када су изашли из Окружног затвора у Прокупљу, где су одслужили казну затвора због илегалног уласка у нашу земљу. Тада је Поповић, као командир вода у ОПГ и заменик команданта Горана Радосављевића Гурија, наредио Стојановићу да у Прокупљу ухапси браћу Битићи када изађу из затвора и спроведе их до наставног центра у Петровом Селу. Стојановић за тај задатак ангажује двојицу припадника свог одељења. Прилазе браћи Битићи испред затвора и стављају им лисице на руке. Затим их одвозе Поповићу у Петрово Село.

Људи под маскама

Сретен Поповић сместио је тројицу заробљеника у просторију са металним вратима која се налазила у недовршеном зиданом објекту испод писте. Ту их је држао до сутрадан увече, када их је предао маскираним колегама из САЈ-а, чија лица није могао да види. Људи под маскама везују жицом браћу Битићи. Тако везане, воде их до јаме за одлагање смећа, пола километра иза наставног центра и убијају их хицима испаљеним у потиљак.

На саслушању код истражног судије Поповић је рекао да му је наредбу да заробљенике преда "Н.Н. лицима из МУП-а" дао генерал Ђорђевић. И он и Стојановић тврдили су да нису знали да ће албански заробљеници бити убијени. Тужилаштво наводи да су двојица оптужених поступали без писане наредбе својих старешина и без одлуке надлежног суда, примењујући принуду према оштећенима.

Због сумње да је овај злочин наредио, под истрагом је одбегли генерал Властимир Ђорђевић, бивши начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Србије, за којим трага Хашки трибунал, а осумњичен је и још један  учесник овог догађаја мање звучног имена. Према речима портпарола Тужилаштва за ратне злочине Бруна Векарића, наставља се истрага која треба да идентификује директне починиоце ове егзекуције.

У вези са убиством браће Битићи у медијима је често помињан Горан Радосављевић Гури. Њега је са тим догађајем повезао Фатос Битићи, брат тројице убијених Американаца, означивши га као једног од криваца за њихову смрт. Радосављевић ипак није под истрагом за овај злочин, јер за сада нема доказа за његову умешаност у овај догађај. Тужилаштво за ратне злочине предложило је да на суђењу буду саслушана 84 сведока, који имају сазнања о случају "Битићи".

Споредни излаз

Тројица браће били су припадници добровољачке јединице зване "Атлантска бригада", која је у марту 1999. године формирана у Њујорку. Бројала је 400 припадника америчких држављана албанског порекла. Та јединица је из Републике Албаније илегално прешла на подручје Косова и ставила се под команду ОВК-а.

О судбини браће Битићи знало се једино то да су крајем јуна 1999. године кренули аутомобилом са Косова у правцу Србије. Возили су комшију њиховог брата Фатоса, који је из Призрена избегао у Краљево, а на Косово се вратио да посети сина у некој касарни. Ухапшени су у Рударима, на граници Србије и Косова и пребачени код судије за прекршаје у Куршумлију, где су 27. јуна осуђени на по 15 дана затвора због илегалног уласка у СРЈ.

На дан када је требало да изађу из затвора, пријатељ из Призрена, иначе Ром, чекао их је на затворској капији, али се браћа Битићи нису појавила. Претпоставља се да су изведени на споредни излаз.

Њихова тела нађена су 2001. године у масовној гробници у Петровом Селу, поред лешева још 74 убијена Албанца. Браћа Битићи сахрањена су у Њујорку, где су и живели.

Амбасада САД у Београду од самог почетка пратила је истрагу овог злочина, оцењујући веома позитивно рад српског тужилаштва.