Светковина црвене паприке

Лесковац– Поред роштиља, симболи Лесковца су текстил и паприка. За Лесковчане се говорило да саде паприке и зидају фабрике. Фабрика више нема, поготову не текстилних, али паприка и даље краси лесковачка поља, пластенике и пијаце.

Многа домаћинства живе од овог поврћа. Добри произвођачи су изградили куће, купили савремену механизацију, подигли пластенике, а многи имају и системе зa наводњавање. Село Доња Локошница познато је по производњи јединствене врсте црвене индустријске паприке која завршава на трпезама широмСрбије, а стиже и у иностранство у раскошним венцима, или као млевена, алева. Готово да нема ниједног од триста домаћинстава у овом селу које не сади паприку.

У четвртак су у Доњој Локошници одржани „Дани паприке“ чиме се обележава месец брања, низања и сушења овог поврћа. Традиција производње индустријске алеве паприке у овом селу датира од пре четири века. У сезони се произведе пет до шест хиљада тона сирове, односно од петсто до шестсто тона суве паприке. Она захтева посебне климатске услове и не успева у другим крајевима. Локошничани живе од паприке. Изградили су куће, асфалтирали улице, увели телефон, још пре тридесетак година довели изворску воду. Формирали су и Удружење произвођача паприке.

Кажу да у Лесковцу све може да нестане, али не и паприка без које Лесковчани не могу да замисле трпезу. Сецкана, печена, пржена, барена, цепкана, љуте џинке, нанизана у велике црвене венце који красе фасаде и терасе. А тек туршија и ајвар! Они са више пара напуне и по педесет тегли, остали мање, али је тешко наћи шпајз или подрум без ајвара.

На сваком углу, у подрумима, двориштима, испред солитера пече се паприка на бубњарама. Окупе се комшије да помогну, али и да се испричају, а најомиљенија тема је зимница – ко је шта и колико спремио, по којој цени је набавио поврће, чији је ајвар најбољи, да ли је рано или касно за туршију.

Криза је учинила своје, па се ове јесени мање диме пећи. (/Slika2)Верица Валчић, власница лимарске радње у Улици јужноморавских бригада, каже нам да је куповна моћ опала и да продаја лоше иде.

– Ранијих година било је боље. Иако цене нисмо мењали, једва продамо једну до две пећи дневно. Некада је цена у просеку била двадесет евра, а сада их продајемо за 1.200 до 1.700 динара – јада се Верица.

Повртар из Винарца Жика Стојковић каже да је паприка добро родила и да се продаје, упркос беспарици.

– Није баш да народ нема пара. Продавао сам ситнију паприку и нико није хтео да је купи. Данас продајем крупнију и скупљу и продаја иде добро. Ајварка иде од 40 до 50 динара за килограм, бела дуга и каменолом (за туршију) углавном се продају на комад за два до пет динара – каже Жика.

У Радничком насељу у Лесковцу супружници Слободанка и Баја Спасојевић спремају зимницу.

– Ајвар кувам већ педесет година. Некада сам спремала двадесетак тегли, а сада кувам и за снајку, па сам повећала на 60 до 70 тегли. Домаћи ајвар, ако се припрема на прави начин, захтева пуно посла – да се паприка добро испече, да се ољушти, да буде без семенки, да се добро самеље и укува. Ја стављам шољицу винског сирћета и литар и по зејтина на 700 паприка. Изађем касније на пијац, па нађем јевтинију паприку. Колики ми је џеп, толико купим – закључује Слободанка.

-------------------------------------------------------

Лесковачки рецепт

За прављење лесковачког ајвара паприка се пече са семеном и дршком на фурунама или на плотнама шпорета на дрва. Чисти се ручно и без прања од семена и кожице, па се меље и упржи са уљем, шећером и киселином (винско или јабуково сирће) и са мало соли, без икаквих других додатака, осим, наравно, љуте папричице по жељи.