Наставак кривотворења Вуковог дела

Завод за уџбенике у Београду, већ по ко зна који пут, и после растурања заједничке југословенске државе, објављује уџбенике из српског језика, који само у наслову и на корицама књига имају формалан назив „српски језик”, а, у ствари, само су наставак готово дужег од стотину година фалсификовања Вукове језичке реформе и наставак политички наметнуте нелингвистичке теорије и праксе о тзв. српскохрватском језику међу Србима.

А ти фалсификати се огледају најбоље и у овом уџбенику проф. Душке Кликовац, чији су рецензенти два професора на Филолошком факултету у Београду – проф. др Милорад Дешић и мр Балша Стипчевић а трећа оцењивачица рукописа овог уџбеника била је рецензенткиња, такође из Београда, професорка у средњој школи (у уџбенику пише у мушком роду професор) Славка Јовановић.

За стручне потребе овог приказа уџбеника цитираћемо две-три реченице које ће потврдити да је Вуков(ск)а теорија и пракса стандардног српског језика фалсификована, баш као што је у српској лингвистици целог 20. века фалсификовано темељно вуковско начело о српском језику па се већ стотину година у српској лингвистици тврди бесмислица да је Вук Караџић „утемељио српскохрватски језик”, што је много више од лажи. Он је наравно и за Србе, и за Хрвате и за будуће преименовљаване јужнословенске народе утемељио само српски језик. Јесте то „само”, али је сасвим довољно.

Ево, дакле, како на српски језик формално и суштински гледа ауторка уџбеника који су одобрили поменути рецензенти. Она каже да јужнословенску групу језика „сачињавају: бугарски македонски, српскохрватски (наше истицање, а то од Вука ауторка уџбеника није могла да научи – Д. З.) и словеначки” (стр. 16).

У једном од наслова – „Дијалекти (народни језик)” а у поднаслову „Дијалекти српског језика” прва реченица гласи: „Српскохрватски народни језик, којим се говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској има три наречја – штокавско, кајкавско и чакавско” (стр. 26). Ауторка уџбеника пренебрегава чињеницу да нико од Срба никада није у народу говорио матерњим чакавским и кајкавским наречјем, као и то да је кајкавско наречје изворна карактеристика словеначког језика, а тим наречјем се служи(о) и део Хрвата. Ауторка не поштује Вука по коме је српски језик Срба који говоре (сви) штокавским наречјем, а да је тек занемарљив део изворних Хрвата говорио штокавским наречјем, а да га учи и њим говори већина Хрвата тек после усвајања Вуков(ск)ог (српског, штокавског) стандардног језика крајем и на почетку 20. века, када су га усвојили и убрзо га преименовали у складу са својим националним и политичким интересима. Ауторка је заборавила и то да у српском народу (осим у школству, кад су морали због оцењивања) ни млађи ни одрасли Срби никада у свакодневном говору нису звали свој језик „српскохрватским” нити су икада њиме говорили. То је наметнула српска комунистичка идеологија и српска сербокроатистичка политичка (дакле, нелингвистичка) присила. Та присила траје и дан-данас.

Није овај уџбеник само темељно скандалозан и(ли) наставак кривотворења Вуковог дела, он је врло сумњив и стручно и методолошки. Он је често и двосмислен, противуречан и стручно збуњујући, чак често и бесмислен. Ауторка, на пример, тврди: „Према неким од наведених критеријума, српски језик се смањује. Смањује се, најпре, број људи који њиме говоре, а и територија на којој се њиме говори; његово основно писмо – ћирилица – све се мање користи; неки његови говорни типови практично су нестали; у Србији је све више неписмених и полуписмених; удео српских речи у свакодневној употреби све је мањи, јер продиру стране речи и изрази, нарочито из енглеског језика – у рекламама, називима предузећа, на плакатима, у огласима итд.; српских филмова и музике у Србији је много мање него страних; страни језици уче се све раније и често науштрб српског” (стр. 18). Она то све ничим не поткрепљује, а камоли да јој падне на памет да то ученицима мало јасније објасни. Ако би почела да објашњава, упала би у своју нелингвистичку клопку. Онда даје пример од Душка Радовића који, између осталог, каже: „Српски језик нема никога другог осим нас.”

Можда је неправедно свалити толики (не)стручни „терет” на плећа само ауторке овог скандалозног уџбеника за осми разред основне школе. Замишљамо, иако не можемо да тврдимо – можда је она изворно била сачинила рукопис у складу с лингвистичком теоријом и праксом о српском језику и писму, али су јој, могуће је, надређени рецензенти тражили да свој рукопис усклади са мртвом сербокроатистичком теоријом и праксом и тако продужили агонију српског језика и писма, коме, противно природи, задржавају као конкуренцију насилно наметнуто писмо – хрватску латиницу да би тако тај уџбеник био претеча најављеном новом правопису српског језика који би задржао теорију и праксу о језику и писму из сербокроатистичке „науке”.

Драгољуб Збиљић