Моћ

Да ли вас боли што су на Косову и Метохији Србима поново исекли телефоне? Већина ће одговарајући на ово питање процедити „да” кроз стиснуте зубе, неки ће гласније опсовати, многи ће викати: „Зашто држава нешто не предузме”.

Ко је држава?

„Телеком”? У њему је и државни капитал. Његова је и имовина нападнута на Космету. Он се тужи са „Поштом и телекомом Косова” око имовине, он је обнављао 24 базне станице пошто су у мају такође пресечени телефонски каблови. Али, „Телеком” може да заштити само оне базне станице које сачува – голоруки народ. Он не може да спречи Приштину да уништи неки његов објекат, нити може да га обнови без њене прећутне сагласности или без заштите Еулекса.

Држава су министри. Шта су они урадили 23. априла када је Приштина организовала прву сечу антена „Телекома”, „Теленора”, ВИП-а. Два дана смо ћутали трећега смо морали да викнемо, рекао је тада за „Политику” један министар. То је значило да су звали све земље које на Космету имају реалну моћ, ону коју Србија нема, да притисну Приштину да одустане од показивања снаге у свом дворишту. И то је био тај врисак.

Одустало се тада од предлога да се блокирају путеви. Па ако не могу шлепери из Приштине преко Јариња и Мердара – неће туда моћи ни шлепери из Београда, а таквих је много више него оних из супротног правца.

Схватило се тада да је неразумно и да се пресече довод струје на Космет. Нашла би струја други пут, а било би то погубно за слику Србије у свету која је и даље таква да не желимо да је видимо.

Ваљда се нешто научило од оног бунтовног похода Срба на административну линију и паљења прелаза на Јарињу и Брњаку у фебруару 2008. године. Ко је заборавио: оба прелаза су херметички затворена, све док нису претворена у мала утврђења која више нико и не помишља да демолира и спаљује.

Нико озбиљан ни у фебруару 2008. ни сада у септембру 2010. није помишљао на јуриш на Космет. Наглашавам озбиљан, јер су се и тада и сада чули гласови да морамо да претимо силом. Ако и заборавимо лако питање да ли је уопште паметно претити празном пушком, остаје тешко питање – како се замишља тај јуриш и још теже – које су могуће последице. Ни они који позивају на јуриш немају машту да опишу како би он изгледао, али зато сви имамо искуство какве би биле последице: коначна сеоба Срба са Космета, спаљени Дечани, Србија без бомбардовања а у делимичној изолацији и без Прешева па и Рашке области.

Разговор је сва моћ Београда. Разговор и са Приштином и са Бриселом и са Вашингтоном и са Москвом. И то је чињеница око које би политичка елита требало да постигне сагласност. Скупљати поене на измишљању Бранковића је ружно. И зато, када Ненад Поповић функционер ДСС-а каже „Тачи и Сејдију су на нашим оптужницама за кршење уставног поретка, то је најтежа оптужница, са таквим људима нема преговора” мора да зна да је његов лидер Војислав Коштуница са њима разговарао иако су и у том тренутку били оптужени.