Истрајне кризе

Чекајте, нећу да одете незадовољни, јер је то знак да нисам направио добар посао, речи су једног овдашњег мајстора који ми је потом снизио цену своје занатске услуге, због чега сам се мрштио. Памтим те речи јер је поистовећивање сопственог успеха са задовољством друге стране, супротног интереса, права реткост у данима који протичу по правилу „док једном не смркне, другом не сване”.

Мајстори, попут поменутог, кадар су који највише недостаје не само у бизнису него и у политици. Одавно нисмо чули, на пример, да се неки велики међународни заплет заиста расплео „на опште задовољство”.

Свет је повезанији него икад, свакојако – али не и у решавању политичких проблема. Чак би се могло рећи да су најистрајнији спорови они са изразитим интернационалним учешћем.

Већ шест деценија, неколико година више или мање, нема решења за најнеуралгичније тачке као што су Блиски и Далеки исток, југ Азије, разноврсне афричке трауме. Опстају експлозивности између Израела и Палестинаца, као и на подељеном Корејском полуострву, иако су зачети у време хладног рата.

Нема још уверљивог решења ни за фактички одавно подељени (турском интервенцијом) Кипар, ни за Конго и Сомалију, ни за покидану „бисерну огрлицу Оријента” Либан, ни за спорове између (у међувремену нуклеарно наоружаних) сила Индије и Пакистана. Као ни за Авганистан у коме скоро девет година делују инвазионе снаге са мандатом УН да тамо узврате окривљенима за терористичке ударе по Њујорку и Вашингтону 11. септембра 2001, ни за озлоглашену Ал Каиду, нити за Ирак кога је напала ужа међународна коалиција, са САД на челу, под погрешном претпоставком да се тамо крије оружје за масовно уништавање.

Нема ни довољно сагласности о путевима изласка из текућег глобалног економског тумбања и климатских ломова приписаних необузданој експлоатацији природе… Као да живимо у доба у коме су вечне само – кризе.

Простор бивше СФРЈ је, при том, специфичан случај. И уклапа се и одступа од правила кризирања.

Третира се двојако. И као полигон најуспешнијег јединственог подухвата атлантског савеза, који је баш на том тлу потврдио оправданост постојања НАТО-а и после окончања хладног рата, обуставивши највеће оружане сукобе у Европи после Другог светског рата. И као регион који се распао да би сада једногласно тражио себе у ширем, европском, обједињавању: перспективном споју – уместо контрапродуктивних административних омеђености – економских, историјских, језичких, верских и других разноврсности.

Испоставља се, истовремено, као тест глобалних кретања. Европском јединству је, рекло би се, подручје бивше СФРЈ највећи изазов, док је другим главним међународним факторима или (за САД, с низом директних прекоокеанских ангажмана) најлакше решив међународни проблем, или (поготову за Русију и Кину) добродошла могућност за ширење маневарског простора сопственим растућим активностима и утицајима.

Својевремено се говорило да је Југославија настала из потребе победника Првог светског рата да буде вишеструка брана: продорима Русије, Немачке и ислама на југ и запад „класичне” Европе. Отад су се промениле, наравно, многе ствари.

Поменута „тројака непожељност” опет је ојачала. Вашингтон би нешто друго. Одупире се сви тешњем (економском) повезивању Москве и Берлина, а охрабрује Анкару да се афирмише као „мост између хришћана и муслимана”.

Ситуација на „западном Балкану” сугерише да на овом простору још нема дефинитивних решења. Повећавају се и упливи спољних фактора у унутрашње сцене и унутрашњи напори за интегрисање у континенталну заједницу која, само таква, може да унапреди своје позиције у све жешћој и неизвеснијој борби за што повољније позиције у глобалним престројавањима (поготову што се сугерише премештај главне светске повезаности – са Атлантика на Пацифик). „Српско питање” је само коцкица у таквој, врло компликованој, слагалици. Не зависи поодавно од наше воље (само) иако је већина нас сада за улазак у ЕУ, а испоставља се и као важан испит за надметање већих моћи у одлучивања о туђим судбинама.

У посебно деликатан положај ставља нас околност да ми сами себи махом „нисмо доступни”. Оно што бисмо да очувамо и оно чему бисмо да се прикључимо, удаљени су, такорећи, као небо и земља.

Прекиди у комуникацијама региструју се и у свемирским силама. Ни челници Америке, ни ЕУ, ни Русије, ни Кине, не усуђују се да проричу које ће место заузимати у будућем распореду националне и интернационалне моћи.

Утолико пре, земље као што је наша, треба да открију: шта је до њих, таквих, слабијих. Без тог открића следује, како оно мало још важећег искуства уверава, поготову у недостатку мајстора за одобровољавање незадовољних муштерија, статус – „монете за поткусуривање”…

Момчило Пантелић