Istrajne krize

Čekajte, neću da odete nezadovoljni, jer je to znak da nisam napravio dobar posao, reči su jednog ovdašnjeg majstora koji mi je potom snizio cenu svoje zanatske usluge, zbog čega sam se mrštio. Pamtim te reči jer je poistovećivanje sopstvenog uspeha sa zadovoljstvom druge strane, suprotnog interesa, prava retkost u danima koji protiču po pravilu „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane”.

Majstori, poput pomenutog, kadar su koji najviše nedostaje ne samo u biznisu nego i u politici. Odavno nismo čuli, na primer, da se neki veliki međunarodni zaplet zaista raspleo „na opšte zadovoljstvo”.

Svet je povezaniji nego ikad, svakojako – ali ne i u rešavanju političkih problema. Čak bi se moglo reći da su najistrajniji sporovi oni sa izrazitim internacionalnim učešćem.

Već šest decenija, nekoliko godina više ili manje, nema rešenja za najneuralgičnije tačke kao što su Bliski i Daleki istok, jug Azije, raznovrsne afričke traume. Opstaju eksplozivnosti između Izraela i Palestinaca, kao i na podeljenom Korejskom poluostrvu, iako su začeti u vreme hladnog rata.

Nema još uverljivog rešenja ni za faktički odavno podeljeni (turskom intervencijom) Kipar, ni za Kongo i Somaliju, ni za pokidanu „bisernu ogrlicu Orijenta” Liban, ni za sporove između (u međuvremenu nuklearno naoružanih) sila Indije i Pakistana. Kao ni za Avganistan u kome skoro devet godina deluju invazione snage sa mandatom UN da tamo uzvrate okrivljenima za terorističke udare po Njujorku i Vašingtonu 11. septembra 2001, ni za ozloglašenu Al Kaidu, niti za Irak koga je napala uža međunarodna koalicija, sa SAD na čelu, pod pogrešnom pretpostavkom da se tamo krije oružje za masovno uništavanje.

Nema ni dovoljno saglasnosti o putevima izlaska iz tekućeg globalnog ekonomskog tumbanja i klimatskih lomova pripisanih neobuzdanoj eksploataciji prirode… Kao da živimo u doba u kome su večne samo – krize.

Prostor bivše SFRJ je, pri tom, specifičan slučaj. I uklapa se i odstupa od pravila kriziranja.

Tretira se dvojako. I kao poligon najuspešnijeg jedinstvenog poduhvata atlantskog saveza, koji je baš na tom tlu potvrdio opravdanost postojanja NATO-a i posle okončanja hladnog rata, obustavivši najveće oružane sukobe u Evropi posle Drugog svetskog rata. I kao region koji se raspao da bi sada jednoglasno tražio sebe u širem, evropskom, objedinjavanju: perspektivnom spoju – umesto kontraproduktivnih administrativnih omeđenosti – ekonomskih, istorijskih, jezičkih, verskih i drugih raznovrsnosti.

Ispostavlja se, istovremeno, kao test globalnih kretanja. Evropskom jedinstvu je, reklo bi se, područje bivše SFRJ najveći izazov, dok je drugim glavnim međunarodnim faktorima ili (za SAD, s nizom direktnih prekookeanskih angažmana) najlakše rešiv međunarodni problem, ili (pogotovu za Rusiju i Kinu) dobrodošla mogućnost za širenje manevarskog prostora sopstvenim rastućim aktivnostima i uticajima.

Svojevremeno se govorilo da je Jugoslavija nastala iz potrebe pobednika Prvog svetskog rata da bude višestruka brana: prodorima Rusije, Nemačke i islama na jug i zapad „klasične” Evrope. Otad su se promenile, naravno, mnoge stvari.

Pomenuta „trojaka nepoželjnost” opet je ojačala. Vašington bi nešto drugo. Odupire se svi tešnjem (ekonomskom) povezivanju Moskve i Berlina, a ohrabruje Ankaru da se afirmiše kao „most između hrišćana i muslimana”.

Situacija na „zapadnom Balkanu” sugeriše da na ovom prostoru još nema definitivnih rešenja. Povećavaju se i uplivi spoljnih faktora u unutrašnje scene i unutrašnji napori za integrisanje u kontinentalnu zajednicu koja, samo takva, može da unapredi svoje pozicije u sve žešćoj i neizvesnijoj borbi za što povoljnije pozicije u globalnim prestrojavanjima (pogotovu što se sugeriše premeštaj glavne svetske povezanosti – sa Atlantika na Pacifik). „Srpsko pitanje” je samo kockica u takvoj, vrlo komplikovanoj, slagalici. Ne zavisi poodavno od naše volje (samo) iako je većina nas sada za ulazak u EU, a ispostavlja se i kao važan ispit za nadmetanje većih moći u odlučivanja o tuđim sudbinama.

U posebno delikatan položaj stavlja nas okolnost da mi sami sebi mahom „nismo dostupni”. Ono što bismo da očuvamo i ono čemu bismo da se priključimo, udaljeni su, takoreći, kao nebo i zemlja.

Prekidi u komunikacijama registruju se i u svemirskim silama. Ni čelnici Amerike, ni EU, ni Rusije, ni Kine, ne usuđuju se da proriču koje će mesto zauzimati u budućem rasporedu nacionalne i internacionalne moći.

Utoliko pre, zemlje kao što je naša, treba da otkriju: šta je do njih, takvih, slabijih. Bez tog otkrića sleduje, kako ono malo još važećeg iskustva uverava, pogotovu u nedostatku majstora za odobrovoljavanje nezadovoljnih mušterija, status – „monete za potkusurivanje”…

Momčilo Pantelić