Пресуда за поделе

Ниједно питање није толико поделило послератну Босну и Херцеговину као тужба коју је, због наводног кршења Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, у пролеће 1993. године – на основу пуномоћја председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића – амерички правник Френсис Бојл поднео Међународном суду правде у Хагу против тадашње СР Југославије.
Република Српска, као саставни део БиХ, оспорава и основаност и уставност тужбе, док Федерација БиХ – поготово бошњачки званичници – заступа потпуно другачије становиште.

И док се чека изрицање пресуде, најављено за 26. фебруар, Сарајево и Бањалука размењују салве тешких речи.

Да је Уставни суд БиХ одлучио о захтеву за утврђивање уставности тужбе, који му је пре 14 месеци поднео српски члан Председништва БиХ Борислав Паравац, знао би се одговор на изузетно важно питање: Да ли је тужба поднесена у складу са Уставом БиХ?

Четири су основна разлога због којих је Паравац затражио оцену уставности тужбе. Први: ниједан орган тадашње Републике БиХ није одлучивао о њеном подношењу. То је, почетком прошле године, потврдио и Међународни суд правде. Други: тужба, као међународни акт, није, у складу с Дејтонским споразумом, стављена на увид и ратификацију првом послератном Председништву и Парламентарној скупштини БиХ. А, по Уставу БиХ, сви међународни акти који нису прошли овај поступак аутоматски су престали да важе.

Трећи: српски члан Председништва БиХ Живко Радишић је у октобру 1999. године ставио вето на одлуку Алија Изетбеговић и Анте Јелавић о настављању спора против Србије и Црне Горе. По Уставу БиХ, одлука на коју било који члан Председништва БиХ стави вето – ако га подржи скупштина ентитета у којем је изабран, што се у овом случају догодило – нема правну снагу. Радишићев вето значио је практично одустајање од вођења спора против Србије и Црне Горе. На допис из Хага – који је акт валидан, Радишићев или Јелавићев – без икакве расправе и консултација Изетбеговић је одговорио да БиХ остаје при тужби.

Четврти: тужба је допуњена у марту 1998. године, без одлуке заједничких органа БиХ и знања РС. У допуни тужбе Република Српска је означена као "сурогат крње Југославије" и творевина "настала на етничком чишћењу и геноциду". Дакле, БиХ је за агресију и геноцид тужила и део себе.

У међувремену, пропали су сви покушаји РС и Србије да се спор реши дипломатским путем. Томе је, без сумње, допринео и Уставни суд БиХ, јер није на време донео одлуку о уставности тужбе. А када је донесе, она ће, са становишта међународног права, бити беспредметна.

Ма каква била пресуда Међународног суда правде, једна страна ће, сигурно је, бити незадовољна. За то кривца неће видети у себи него у другој страни. А то ће, опет, и БиХ и регион удаљити од истинског помирења и одвести на пут нових подела.