Presuda za podele

Nijedno pitanje nije toliko podelilo posleratnu Bosnu i Hercegovinu kao tužba koju je, zbog navodnog kršenja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, u proleće 1993. godine – na osnovu punomoćja predsednika Predsedništva BiH Alije Izetbegovića – američki pravnik Frensis Bojl podneo Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv tadašnje SR Jugoslavije.
Republika Srpska, kao sastavni deo BiH, osporava i osnovanost i ustavnost tužbe, dok Federacija BiH – pogotovo bošnjački zvaničnici – zastupa potpuno drugačije stanovište.

I dok se čeka izricanje presude, najavljeno za 26. februar, Sarajevo i Banjaluka razmenjuju salve teških reči.

Da je Ustavni sud BiH odlučio o zahtevu za utvrđivanje ustavnosti tužbe, koji mu je pre 14 meseci podneo srpski član Predsedništva BiH Borislav Paravac, znao bi se odgovor na izuzetno važno pitanje: Da li je tužba podnesena u skladu sa Ustavom BiH?

Četiri su osnovna razloga zbog kojih je Paravac zatražio ocenu ustavnosti tužbe. Prvi: nijedan organ tadašnje Republike BiH nije odlučivao o njenom podnošenju. To je, početkom prošle godine, potvrdio i Međunarodni sud pravde. Drugi: tužba, kao međunarodni akt, nije, u skladu s Dejtonskim sporazumom, stavljena na uvid i ratifikaciju prvom posleratnom Predsedništvu i Parlamentarnoj skupštini BiH. A, po Ustavu BiH, svi međunarodni akti koji nisu prošli ovaj postupak automatski su prestali da važe.

Treći: srpski član Predsedništva BiH Živko Radišić je u oktobru 1999. godine stavio veto na odluku Alija Izetbegović i Ante Jelavić o nastavljanju spora protiv Srbije i Crne Gore. Po Ustavu BiH, odluka na koju bilo koji član Predsedništva BiH stavi veto – ako ga podrži skupština entiteta u kojem je izabran, što se u ovom slučaju dogodilo – nema pravnu snagu. Radišićev veto značio je praktično odustajanje od vođenja spora protiv Srbije i Crne Gore. Na dopis iz Haga – koji je akt validan, Radišićev ili Jelavićev – bez ikakve rasprave i konsultacija Izetbegović je odgovorio da BiH ostaje pri tužbi.

Četvrti: tužba je dopunjena u martu 1998. godine, bez odluke zajedničkih organa BiH i znanja RS. U dopuni tužbe Republika Srpska je označena kao "surogat krnje Jugoslavije" i tvorevina "nastala na etničkom čišćenju i genocidu". Dakle, BiH je za agresiju i genocid tužila i deo sebe.

U međuvremenu, propali su svi pokušaji RS i Srbije da se spor reši diplomatskim putem. Tome je, bez sumnje, doprineo i Ustavni sud BiH, jer nije na vreme doneo odluku o ustavnosti tužbe. A kada je donese, ona će, sa stanovišta međunarodnog prava, biti bespredmetna.

Ma kakva bila presuda Međunarodnog suda pravde, jedna strana će, sigurno je, biti nezadovoljna. Za to krivca neće videti u sebi nego u drugoj strani. A to će, opet, i BiH i region udaljiti od istinskog pomirenja i odvesti na put novih podela.