За забрану треба закон

Сазнања нашег листа да су надлежни државни органи затражили формирање експертске групе и процену мишљења да ли поједине сцене у „Српском филму” Срђана Спасојевића могу да узрокују покретање кривичног поступка, о чему смо јуче писали, подстакла су полемику може ли и како овај домаћи филм бити санкционисан, да ли је могућа његова цензура или забрана приказивања?

Процену мишљења су покренули коментари и огорчења, али и похвале сцена насиља, секса, злостављања и силовања у „Српском филму”, који се могу прочитати на интернет форумима. Чини се да су управо ти коментари узроковали да се затражи стручно мишљење постоје ли извесне индиције да ли у неким сценама има елемената против части и полног морала, или неког дела у вези са заштитом малолетника. Основно питање јесте – на основу ког закона би овај филм могао да буде санкционисан, јер Закон о кинематографији још увек није донет, Србија нема комисију за цензуру, па преостаје једино Закон о јавном информисању.

Српска кинематографија одавно се није суочила са забраном приказивања филма, цензуром или покретањем кривичних поступака, али је примера било у СФРЈ, за време и после „црног таласа”.

– Не знам како цензура данас може бити регулисана и да ли постоји конкретни закон који то може да санкционише. Судски процес је увек доказивање аргументима. После „Раних радова” имао сам судски процес због филма и остао сам жив у годинама када је судска пракса много више него данас била под идеолошким притисцима – кратко је изјавио за „Политику” Желимир Жилник, који тренутно борави у Лондону, чији су филмови често наилазили на негодовање државе.

– Против забрана сам. Друга је ствар што су биоскопи највећи страдалник у транзиционој српској култури. Ми немамо биоскопе у којима би се приказивали филмови који нису за редовне термине приказивања. То што домаћи фестивали приказују „Српски филм” око поноћи, то је њихова одлука. Проблем ће увек постојати за такву врсту филмова зато што нема биоскопа са адекватним терминима. Проблем је много шири него што тренутно изгледа у случају „Српског филма” – сматра Радослав Зеленовић, директор Југословенске кинотеке, који је био један од покретача идеје да се скине судска забрана са званично јединог забрањеног југословенског филма „Град”.

– Бесмислено је забрањивати неко уметничко дело у 21. веку. Инцидентно би било приказивање „Српског филма” на ТВ у ударном термину. Филм се приказује у биоскопима и на гледаоцима је да одлуче хоће ли да га гледају или не – сматра Милан Никодијевић, писац књиге „Забрањени без забране”, о забрањиваним делима нашег „црног таласа” и коаутор истоименог документарног филма, иначе директор Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи, на којем је у августу „Српски филм” освојио Прву награду за најбољи сценарио.(/slika2)

Никодијевић, у чијем су филму о цензури говорили учесници тих догађаја и оспоравани аутори, додаје да „ако до цензуре дође, онда је бесмислено све што се радило на Фестивалу сценарија, када су приказивани филмови који су некада били бункерисани”.

– Против цензуре сам. Гледао сам „Српски филм” и он испуњава све сценаристичке и режијске критеријуме – истакао је за наш лист редитељ Пуриша Ђорђевић који је био учесник и сведок некадашњег „црног таласа”, заједно са Живојином Павловићем, Душаном Макавејевим, Александром Сашом Петровићем и Лазаром Стојановићем, редитељем који је због свог студентског рада био чак и осуђиван.

„Српски филм” на чијем плакату је јасно истакнуто да није за млађе од 18 година, настао је у приватној продукцији и у његовом финансирању није учествовао ниједан државни орган. Ова полемика једино може изазвати додатно интересовање домаће публике за „Српски филм”, који је, за прва четири дана приказивања са по једном касноноћном пројекцијом у четири београдска биоскопа, видело свега 737 гледалаца, како је наведено у извештају Удружења дистрибутера о гледаности филмова у Србији.

Иван Аранђеловић

------------------------------------------------

Забрањен један, бункерисано око 40

Од 1945. до 1973. у СФРЈ је произведен 531 филм, а званично је судски био забрањен само један – омнибус „Град” Кокана Ракоњца, Марка Бабца и Живојина Павловића. Судећи по овом податку, југословенско друштво било је тада једно од најдемократичнијих у свету. Међутим, око четрдесетак филмова је бункерисано без званичне забране и писаних докумената. Крајем осамдесетих година, на Фестивалу сценарија у Врњачкој Бањи, покренута је акција враћања легитимитета тим филмовима. Четири године заредом од 1987, филмови су проналажени по бункерима и приказивани на фестивалу у Врњцима да би се све завршило захтевом да се укине пресуда једином судски забрањеном филму, што је суд у Сарајеву и учинио 1990. године.