У амбасади код Великог брата

Да ли је Тони Блер нови бестселер писац? Има ли нечег корисног у томе да писац искуси позив дипломате? Ко у возу чита новине а ко књиге?

Одговоре на ова питања дали су нам учесници 47. међународног сусрета писаца који је ове недеље одржан у Београду. Писци из 17 земаља (Италије, Кине, Румуније, Словеније, Британије, Турске, Норвешке…) одржали су песничке вечери у Београду, а током боравка у Србији посетили и Сремске Карловце, Мрчајевце, Зајечар и Лозницу. У предаху између бројних књижевних наступа пред публиком, с некима од њих причали смо о посебностима литерарних сцена на којима стварају.

У кабинету Лушкова

Румунски прозаик, песник и есејист, Никита Данилов био је аташе за штампу амбасаде Румуније у Молдавији, а потом и амбасадор. О свом дипломатском искуству Данилов, међутим, говори врло недипломатским речником. Шта ме кошта, каже, нисам политичар, ја сам писац.

– За то време нисам могао да пишем јер је дипломатски медијум врло стерилан и неповољан. У амбасади сам се осећао као код Великог брата. Имао сам утисак да зидови имају уши и да ме увек неке очи надгледају. Та чињеница обуставља стваралачки рад, али ми је то искуство касније користило за литерарну грађу – каже Данилов.

После две године проведене у дипломатији, написао је роман „Невидљиви амбасадор” о притиску и моћи, виђеној из њене унутрашњости. Једна од већих издавачких кућа га је без задршке објавила ове године, верујући да то може да буде „жестока ствар”. „Пре него што сам отишао у дипломатију, често сам писао памфлете, па су ме многе партије нападале, и благо газиле. Вероватно су хтели да се спасу мог пера, па су ме послали ван земље. Сада не бих никада отишао у дипломатију. Доста је било!”, искрен је Данилов.

Руски песник и новинар Александар Герасимов завршио је московски технички факултет и књижевни институт „Горки”. Превео је на руски дела Лазе Костића, Зорана Костића, Радомира Андрића, Владислава Петковића Диса. Уместо да као новинар држи власти на будном оку, Герасимов је радио у прес-служби код градоначелника Москве…

– Радио сам у кабинету Јурија Лушкова, бавио се новинарством и писао песме, зашто је то немогуће! Писци, између осталог, могу да буду и веома успешни политичари, јер им људи више верују. Мене то за сада не занима. Кад погледамо кроз векове, поезија је та која остаје, политичари су пролазни.

Песник и универзитетски професор Славомир Гвозденовићпредседник је Удружења Срба у Румунији.Поносан јешто суСрби у Румунији направили „један од највећих подухвата српскога расејања у последњих 100 година” – Зборник српске књижевности у осам књига, на преко 5.000 страница, од Светог Саве до данас, а једна књига је посвећена српском расејању у целом свету. Објављена је у Темишвару, а претпрошле године промовисана и у Србији.

– Српски писци из Румуније растргнути су између општепознатих књижевних тема и оних завичајних. Велики број српских писаца у расејању тој теми помало и робује, на штету квалитета и уметности. Удружење књижевника Србије примило их је у своје редове, и објављују им књиге и у Србији, јер већина њих и пише на матерњем језику – каже Гвозденовић, додајући да је дијаспора у Румунији преокупирана чувањем својих школа, најпре српске гимназије „Доситеј Обрадовић”, и да им је од матице потребна помоћ, највише уџбеника.

„У румунској књижевности теме се крећу од рушења комунистичког режима Николаја Чаушескуа, па до тога како преживети у кризним временима, али и како превазићи кризу у међуљудским односима“, испричао нам је Гвозденовић.

Песник и преводилац из Љубљане Милан Јесих изговорио је своју песму у Коларчевој задужбини само у оригиналу, јер је „преводиоцима била компликована да је преведу за кратко време”. Kаже да је врло компликован човек, и да је ритам његове песме, као и строго организована рима, ноћна мора за преводиоце.

– Имам једну, добро предевену, књигу на српском језику,„Песме”, 1982. у издању „Народне књиге”, у преводу Јосипа Остија. Али тада још нисам римовао, писао сам у слободном стиху. Сам сам, иначе, више преводио драме него поезију.

Криза у Британији

Британска песникиња и виолинисткиња Фиона Сампсон завршила је студије књижевности на Оксфорду и докторирала. Уредник је часописа „PoetryReview”, једног од најстаријих књижевних гласила у Британији.

Уређивала је и часопис „Оријент експрес”, назван према чувеном возу. „Објављивали смо писце посткомунистичке Европе, различите традиције, субверзивне и младе писце, постмодерну прозу из Румуније, лирску поезију из Естоније“, каже гошћа Београда. Она објашњава да у Британији, као врло практичнoм, високо развијеном технолошком друштву, данас поезија није довољно цењена. Да бисте објавити књигу у земљи која има 62 милиона становника, морате радити дуго и бити веома добри, каже.

– Није лако објавити ни другу књигу. Издаваштво у Британији је у кризи, јер се електронске књиге веома брзо развијају и преплављују Интернет. Велики издавачи, чак и „Рендом хаус“, објављују бестселере, мемоаре познатих личности, и куваре. На фестивале се зову увек исти писци. Тешко је добити реалну слику, пошто то нису више смотре литературе већ појединих књига које у сенку баце све остале. Тако промоција књиге Тонија Блера буде важнија него остале фестивалске промоције… Изгубили смо и културу читања. У возу у Британији људи читају само новине, док се у Немачкој у возу читају и књиге, каже.

Иако је светска економска криза, у Кини се култура подједнако успешно и брзо развија, као до сада, укључујући редовну издавачку продукцију, али и стрипове који су посебно популарни, каже кинески писац Ченг Цичао који пише књижевну критику и декан је на Институту за књижевност Сеђијанг провинције.

– Романи у Кини су неприкосновени, посебно историјски. Потом су тражене књиге које почињу са „како да…” – унапредите бизнис, зарадите, успете у животу. Иако држава има конкурсе и даје стипендије, ниједан писац не живи искључиво од писања. Уколико се препозна квалитет, издавачи ће подржати и младог човека који тек улази у свет књижевности. Код нас зато постоје издавачке куће које издају само прве књига писаца. Наше удружење кинеских писаца броји 8.000 чланова, а поред тога свака провинција има и своје удружење – каже Цичао.

Математичко мерење туге

Песникиња и дипломирани математичарДиана Буразер из Загреба пише поезију и књижевну критику. Она математичком прецизношћу одређује количину туге у својим стиховима, написала је једна критичарка.

– Поезија у Хрватској је увек била у сенци прозе. Песници су навикли да поклањају књиге, да збирке поезије не буду на лествици читаности. Наши издавачи, пак, увек су на позитивној нули – објаве књигу и покрију своје трошкове. Своју малу издавачку кућу основала сам из гушта, знам колико је младима тешко да било шта објаве. Ускоро ћу објавити збирку песама младе Јелене Галијашевић, Београђанке која се удала у Хрватској. Упамтите то име. Пред њом је велика будућност. Њена поезија, толико натопљена меланхолијом, оставила ме је без речи.

Весна Бјелица, наша песникиња која пише за децу, и живи у Копенхагену, рекла нам је да се у Данској и те како води рачуна о издаваштву за децу, јер држава с разлогом улаже у сектор од којег ће касније имати добробит за друштво.

– У Данској уопште нема малих издавачких кућа. Међутим, у издаваштву постоје кланови, и то је ваљда уобичајена чињеница свуда у свету. Писци живе од свог писања, скромно додуше, и већина њих се бави додатним послом, најчешће преводилаштвом.

Мирјана Сретеновић