Зaшто анђео падне

Милена је непрестано била негде између. Између мајке Данице (Павловић) и оца Бруна (Барилија). Између Пожаревца (у Србији, на Балкану) и Рима (у Италији, у Европи). Између две културе: српске (патријархалне) и европске (модерне културе XX века, често незаслужено супериорне). Између два језика: српског и италијанског (а затим и у другим светским језицима). Између две уметности: сликарства и поезије...

Постојале су најмање две Милене. У двојности а не у подељености налазило се извориште њене уметности. Али, на истом месту почињало је и поље њених патњи, и продужавало се у недоглед.

Стигавши у Америку, 1939. године, Милена је, попут већине странаца, донела у свом пртљагу све своје неразрешене дилеме, све нерашчишћене сукобе. Међутим, Нови свет пружао је шансе само јакима и само храбрима, а често није бивао благонаклон према осетљивима и према природама тако префињеним каква је била Милена. Уместо да се реши своје двојнице, Милена се у Америци суочила са својом вишеструкошћу.

Извесна госпођа Малери случајно је чула причу о болесној сликарки. У скромној соби изнад ресторана затекла је уснулу жену над чијим узглављем је био портрет заједничког познаника. Милена је отворила своје прелепе, загасито црне очи и тако је госпођа Малери упознала благост, безазленост и доброту којом је Милена зрачила. Она је пленила апсолутном невиношћу своје природе. Била је тако драга и веома омиљена међу пријатељима које је, уз свесрдну помоћ госпође Малери, стекла и у Новом свету.

 – Не знам да ли је била лепа – вели њен пријатељ Карло Меноти, композитор. – У оном уобичајеном смислу можда и није. Паметна и добра, као неко изгубљено, напуштено дете. Ето, таква је била Милена...

Поносна и крхка, таква је била Милена. Да би сачувала своју самосталност, приватност и слободу, Милена је у Америци била принуђена да се бави примењеном уметношћу: илустрацијама и цртежима за модне магазине, израдом портрета по наруџбини, костимима и сценографијом за балет и за позориште... Са чистом уметношћу било је свршено, а да Милена тога није била свесна. Све њене значајне слике остале су код куће, далеко од ње, у Европи. Без њих се осећала веома слабом и усамљеном...

Тражила је заштиту; била јој је потребна близина и ослонац мушкарца. Милена је већ била у годинама које би је у Србији учиниле уседелицом. Имала је бурну везу са једним генијалним пијанистом са Кубе. Потом, као да више није имала времена да превише оклева и да бира. Она је, једноставно, желела да се уда. И удала се, на брзину, изненада, за првог који се појавио, као што чине девојкеудаваче у паланкама завичаја њене мајке. У дну Миленине душе било је нешто страха да не понови материну судбину, која је имала сву љубав једног боема, уметника и меланхолика, али не и породицу ни дом какав је желела. Бруно би одлутао за музиком, за звуцима које је само он чуо. А после, када би се освестио, негде далеко, у некаквој европској концертној дворани, добијао би страшне нападе кајања; али било је прекасно за њих; за Даницу и Бруна Барилија.

Миленин избор чудан је само на први поглед. Она се није усудила да за партнера изабере уметника, личност која би јој била равна. Када је већ морала да буде тако далеко од оца кога је бескрајно волела али коме, у суштини, никада није опростила што не живи са њеном мајком, онда ни у свом мужу није смела да пожели, а камо ли да препозна ни једну једину очеву особину.

Милена, у почетку, није ни знала ко је он. Леп, млад, десет година млађи од невесте, био је тек један обичан, чикашки младић. Није имао ни порекла ни образовања. Био је леп, али лош. Млад, али већ искварен. На крају, тај тип сломио је Миленино нежно срце.

Умрла је изненада. Сви њени амерички пријатељи били су запањени. Нико ништа није знао о њеним срчаним сметњама. Миленина заштитница, госпођа Малери, негирала је причу о тровању пилулама за спавање (мада их је Милена узимала сама, без лекарске контроле). Ни то није прави узрок смрти. Тачно је и да је пала с коња и да је повредила кичму. Но, после тога, опоравила се, веома брзо...

На крају крајева, није ни важно. Зар је битно како је скончала дивна Милена?! У Срба постоји обичај, чудан и древан – узрок смрти не помињати! – када је тај моменат нејасан, под знаком питања, споран. Или када је апсурдан, до бола, до ужаса. Зашто цвет вене, а лептир плеше само један дан? Зашто прва љубав траје само једно лето? Зашто анђео падне?...

Сви Миленини пријатељи били су убеђени да је она велика сликарка, да је генијална. Узвраћајући им, поштујући и најмањи знак пажње и наклоности, она им је врло радо поклањала своје слике. Милена је била потпуно спонтана; искрена, чиста и чедна. Очекивала је да се сви око ње понашају исто тако.

Милена се није штедела. Интензитет њених осећања учинио је да у сваку своју годину смести најмање две године обичног живота. Сурово је изводити тај рачун с годинама и веком од овога и од онога света. За тако префињену особу каква је дефинитивно била Милена, 36 њених година чине најмање дупло, дакле 72, што је ипак значајна старост. Сликаре бије глас да су дуговечни, али нико не зна вреди ли то исто и за сликарке...

Када се већ нашла с оне стране Атлантика, Милена је покушала да поново изгради свој свет и да пронађе лични мир. Америка никако није могла да буде срећно решење за њу. Ако је, можда, и толерисала ружне навике свога мужа, стечене у мрачној, чикашкој младости, и ако је гледала да некако пређе преко тога, и да се избори с тим, оно чему је била сведок у спаваћој соби своје свекрве – е, па то је било превише. Више него што је њена скрушена, паучинаста, православна душа могла да издржи. Много више него што је њено исцрпено и начето срце могло да појми, да поднесе. Анђео чувар склизнуо је с њеног кошчатог рамена, и више није умео да се узвере назад, на своје мало, млако место, не веће од тачке.

У Европи је налазила начина да обузда своју расцепљеност, да јој нађе тренутног одушка. У Америци је Миленина двојност метастазирала у вишеструкост. Тамо се подразумева и сасвим је уобичајено бити лажов и/или лицемер. Нови свет утемељен је на обиљу лажи, а изградили су га небројени лицемери. Тај начин живота и тај притисак Милена није могла да поднесе превише дуго. Пошто већ није сликала како је желела, прохтело јој се, усудила се да бар проживи једну своју велику америчку илузију. Али и то јој се измакло. И то се срушило када је један бели анђео, лица сјајног од суза, пао с њеног рамена...

Есеј из новог рукописа овогодишњег добитника Андрићеве награде за причу, „Нове биографије, други део“