Свест и секс

Није могуће проценити да ли је нешто нормално или ненормално без јасне норме на основу које се просуђује. Када лекар процењује да ли неки орган нормално функционише или је патолошки измењен, он се ослања на објективне и мерљиве физиолошке норме. Али када је у питању људско понашање, тада норме на основу којих оцењујемо нису биолошке, већ су друштвене. А друштвене норме нису објективне јер су резултат једне врсте друштвеног уговора, сагласности једне велике групе људи о томе шта је прихватљиво, шта се може толерисати, а шта је неприхватљиво.

Сигмунд Фројд је објаснио како се друштвене норме кроз поруке које родитељи упућују детету уграђују у дететову психу где се формира суперего – психичка структура задужена за моралне норме и савест. На тај начин спољашње норме постају унутрашња правила на основу којих се неко влада и процењује себе и друге људе. Да би млади људи лакше усвојили друштвене норме, које нису ништа друго до скуп забрана и заповести, од њих се скрива друштвено порекло норми. Уместо тога норме се приписују природном или божанском поретку и инсистира се на њиховој непроменљивости. 

Али, за разлику од биолошких норми, друштвене норме се могу променити тако да оно што је раније било ненормално више то није. На пример, када је реч о сексуалности и љубави, некада се сматрало да је перверзна, дакле ненормална свака сексуална пракса између мушкарца и жене која не води зачећу, укључујући орални и анални секс, као и међусобну мастурбацију. Данас сматрамо да је у сексу нормална, односно друштвено прихватљива свака пракса за коју су се својом вољом определиле и договориле две одрасле и свесне особе. Наравно, под условом да се одвија изван јавности.

Средином седамдесетих година хомосексуалци у Америци су великом политичком акцијом и лобирањем успели да промене друштвену норму којом је љубав према особи истог пола сматрана ненормалном, девијантном, дакле одступајућом од норме. То је конкретно значило да је хомосексуалност престала да буде једна од одредница на списку менталних поремећаја, да је престала да буде дијагноза.

Родитељи имају право да желе да њихово дете буде хетеросексуално оријентисано, јер желе унуке, али истовремено ту исту децу треба да уче толерантности према хомосексуално оријентисанима. Толерантност или трпељивост није исто што и прихватање. Корен речи је трпљење, што искључује прихватање и свиђање. Бити трпељив значи не бити агресиван према нечему што нам се не свиђа, што не прихватамо. Када човек има слободу и право да се разликује, разлике имају право да постоје.