Svest i seks

Nije moguće proceniti da li je nešto normalno ili nenormalno bez jasne norme na osnovu koje se prosuđuje. Kada lekar procenjuje da li neki organ normalno funkcioniše ili je patološki izmenjen, on se oslanja na objektivne i merljive fiziološke norme. Ali kada je u pitanju ljudsko ponašanje, tada norme na osnovu kojih ocenjujemo nisu biološke, već su društvene. A društvene norme nisu objektivne jer su rezultat jedne vrste društvenog ugovora, saglasnosti jedne velike grupe ljudi o tome šta je prihvatljivo, šta se može tolerisati, a šta je neprihvatljivo.

Sigmund Frojd je objasnio kako se društvene norme kroz poruke koje roditelji upućuju detetu ugrađuju u detetovu psihu gde se formira superego – psihička struktura zadužena za moralne norme i savest. Na taj način spoljašnje norme postaju unutrašnja pravila na osnovu kojih se neko vlada i procenjuje sebe i druge ljude. Da bi mladi ljudi lakše usvojili društvene norme, koje nisu ništa drugo do skup zabrana i zapovesti, od njih se skriva društveno poreklo normi. Umesto toga norme se pripisuju prirodnom ili božanskom poretku i insistira se na njihovoj nepromenljivosti. 

Ali, za razliku od bioloških normi, društvene norme se mogu promeniti tako da ono što je ranije bilo nenormalno više to nije. Na primer, kada je reč o seksualnosti i ljubavi, nekada se smatralo da je perverzna, dakle nenormalna svaka seksualna praksa između muškarca i žene koja ne vodi začeću, uključujući oralni i analni seks, kao i međusobnu masturbaciju. Danas smatramo da je u seksu normalna, odnosno društveno prihvatljiva svaka praksa za koju su se svojom voljom opredelile i dogovorile dve odrasle i svesne osobe. Naravno, pod uslovom da se odvija izvan javnosti.

Sredinom sedamdesetih godina homoseksualci u Americi su velikom političkom akcijom i lobiranjem uspeli da promene društvenu normu kojom je ljubav prema osobi istog pola smatrana nenormalnom, devijantnom, dakle odstupajućom od norme. To je konkretno značilo da je homoseksualnost prestala da bude jedna od odrednica na spisku mentalnih poremećaja, da je prestala da bude dijagnoza.

Roditelji imaju pravo da žele da njihovo dete bude heteroseksualno orijentisano, jer žele unuke, ali istovremeno tu istu decu treba da uče tolerantnosti prema homoseksualno orijentisanima. Tolerantnost ili trpeljivost nije isto što i prihvatanje. Koren reči je trpljenje, što isključuje prihvatanje i sviđanje. Biti trpeljiv znači ne biti agresivan prema nečemu što nam se ne sviđa, što ne prihvatamo. Kada čovek ima slobodu i pravo da se razlikuje, razlike imaju pravo da postoje.