Лавови и теорија завере

Био је и прошао 63. Венецијански фестивал. Остаће запамћен по неочекиваном обрту. По великом изненађењу уприличеном на самој завршници, на церемонији доделе награда, када је председница жирија, француска дива Катрин Денев, за добитника "Златног лава" прогласила филм "Мртва природа" кинеског редитеља Јиа Жанг-Кеа.

Панику која је потом настала заиста је требало видети и доживети. О ком је филму реч, где је и када био приказан, ко је аутор, да ли је реч о истом редитељу чији је документарац "Исток" приказан у програму "Хоризонти", зашто о филму нема ни речи у иначе богатом каталогу међу 21 остварењем која су била уврштена у главни такмичарски програм?

И тако редом, преслишавала се публика а нарочито излуђени фестивалски извештачи, онемоћали од гледања 62. светске премијере, дневног извештавања и компјутерских екрана и од јурњаве за холивудским звездама, ове године у значајном броју присутним на Лиду.

Филм изненађења

Тек накнадним "детективским" истраживањем дошло се до спознаје да је уметнички директор фестивала Марко Милер, иначе експерт за азијску кинематографију, "Мртву природу" изненада уврстио у главни такмичарски програм као 22. филм, приказао га без иакакве најаве предпоследњег фестивалског дана око 16 часова, под ознаком "филм изненађења", па ко се игром случаја тада нашао у дворани "Лидо" могао је да га гледа. А гледалаца је било мало. Захваљујући оваквом Милеровом "замешатељству", Жанг-Кеов филм је остао без дужне медијске пажње, а над читавим фестивалом наднео се облак сумње и отворило бескрајно поље за спелкулације и "теорије завере".

Како било, тек догодило се да Јиа Жанг-Ке ове године у Венецији заиста буде присутан са два филма (документарним и играним) у два такмичарска програма. И оба су, заправо, на исту тему. Сваки на свој начин и кроз другачији редитељски поступак прича причу о страшним последицама изградње највеће хидроелектране на свету – "Три клисуре" на реци Јангце, због које је више од милион људи морало да напусти своје домове из села и градова које је поплавило акумулационо језеро. У документарцу "Исток" Жанг-Ке фокусира раднике-најамнике који оскудно одевени, руше куће, зграде и солитере уз реку, на чијим ће рушевинама нићи џиновска брана.

У играном филму "Мртва природа", као у каквом роуд-мувију, редитељ води јунака сликара у потрагу за својом расељеном ћерком и женом, сликајући успут сву трагедију насилно промењеног пејзажа и људи. Кинески економско-индустријски колос изгледа попут џина који гази и гута природу и две хиљаде година стару заједницу. Иако у оба Жанг-Кеова филма политичке поруке нису директне, јасно се читају из контекста. Још јасније сада када му је додељен "Златни лав".

Иначе, Јиа Жанг-Ке (1970) није непознат филмски редитељ. Напротив.  Још 1998. године у програму "Форум младих" на Берлинском фестивалу, скренуо је пажњу својим филмом "Ситниш", 2002. се нашао у конкуренцији Канског фестивала са филмом "Платформа", а 2004. се такмичио за награде Венецијанског фестивала са филмом "Свет". Припада такозваној "шестој генерацији" кинеских редитеља, његови филмови настају у независним продукцијама, поетични су и аутентични, привлачне естетике и увек се на својеврстан начин баве свом зачудношћу света самог по себи. 

На страницама "Политике" већ је писано како је стари француски вук, 84-годишњи редитељ Ален Рене својим малим ремек-делом "Приватни страхови на јавним местима", засенио све бомбастично најављиване америчке филмове, потенцијалне носиоце номинације за Оскара, који су светску премијеру имали управо у Венецији. "Сребрни лав" за најбољу режију јесте привлачна награда, али ипак није права мера за Ренеов филм. Заслужиo је "Златног лава". Оно што је у њему привлачно је начин на који је редитељ транспоновао правила и поступке театра у филм расног израза, користећи само есенцијалну природу камере једноставног, а ефектног покрета, неуобичајене углове снимања, без зумирања и без страха од мелодрамских ефеката. Неоптерећен технологијом, ово је дело високе филмске културе и сензибилитета, врхунски срочена лекција из живота, о крхким осећањима, проласку времена и сукобу генерација.

Специјални "Сребни лав" припао је заслужено Емануелеу Криалезеу за филм "Нуовомондо", трећи је дугометражни играни филм у каријери овог веома талентованог сицилијанског редитеља ("Једном смо били странци" и "Респиро") и ко зна који по реду на тему одласка сиромашних Италијана у нови свет, у Америку на почетку 20. века, преко острва Елис на којем се многима путовање завршавало. Међутим, од овакве приче Криалезеу је пошло за руком да начини филм који зауставља гледаочев дах, али само уз помоћ глумачких перформанса и дијалога, вешто вођене емоције, бриљантно промишљених сцена тешког путовања бродом и оног што се догађало унутар крутих правила комисија на острву Елис, тих "златних врата", новог, обећаног света.

Сатирично о краљици

Већ после прве пројекције било је јасно да  ће се нови филм британског редитеља Стивена Фрирса наћи међу овогодишњим лауреатима. Јер, филм  "Краљица" је занимљиво, духовито сатирично дело о краљици Елизабети II у данима после убиства принцезе Диане, када је британским двором завладао мук и изостанак било каквих реакција, а "лоптица" пребачена у руке вештог и окретног Тонија Блера. У улози краљице је сјајна Хелен Мирен, а због оног што је понудила заслужила је Пехар "Волпи" за најбољу улогу, а не би се изненадили ако би је видели међу номинованима за Оскара.

Мада су "теоретичари" фестивалских завера склони да тврде да су овогодишње венецијанске награде дељене по принципу "сваком по нешто", Специјална награда жирија која је отишла у Африку ипак је сасвим заслужена. Чадски редитељ редитељ Махмат Салех Харун понудио је мали, елегантни филм, готово без дијалога са веома снажном тематиком. "Сушно раздобље" је прича о последицама и жртвама четрдесетогодишњег грађанског рата у Чаду (међу њима је и редитељ који је и сам био тешко рањен), о зверима које су сада постали људи са дубоким очинским осећањима и о томе колико је у рату могуће остати хуман.

Венецијанском фестивалу ове године, није недостајало добрих филмова али јесте спонтаности, слободног кретања и дружења. Филмски аналитичари сада тврде да сви "путеви воде у Рим". Наиме, већ две године у Италији се воде жестоке расправе о томе да ли ће оснивање новог фестивала, оног у Риму, угрозити  Венецију, најстарији филмски фестивал на свету. Челници новооснованог филмског фестивала чије прво издање почиње већ 13. октобра, тврде да неће. У Венецији су све нервознији и љући, а римски градоначелник Валтер Вертони мирно поручује да "вечни град" није узео ни динара од државе, а буџет фестивала је 12 милиона евра. Уз то подсећа да више од половине венецијанских 8,5 милиона евра, даје Италија. Подигнуте тонове покушава да спусти министар за културу Италије Франћеско Руели тврдећи да за све има места, а поносни Рим добацује: "Ми на отварању имамо Никол Кидман".