Мањак платиша

Боре на лицу одају да пролази кроз њему мучни процес који се код других људи зове размишљање. Овакав опис једног збуњеног лика чуо сам својевремено, у јеку једнопартијских разрачунавања, када се дотични нашао у ситуацији која му је сугерисала да би могао да одступи од навике да без размишљања спроводи осмишљеност „одозго”.

Зачудо, боре сличног порекла примећујем и сада. Оцртавају се на лицима многих, принуђених да размишљају о стварности, која је оспорила нове системске једносмерности.

Намножиле су се недоумице. Једна од њих је: како то да је текућа криза зачета, и светом се проширила, баш у устројствима од којих нема бољих?

Најједноставнији одговор би могао да гласи: систем који се уздигао на свеколикој конкуренцији посрнуо је зато што је остао без политичке конкуренције на коју је навикао, док ју је добио у економском виду за који није био припремљен. Стварност није, наравно, ни у овом случају толико упрошћена.

Највише се, на пример, штрајковало ових дана у Европи иако су –како је исправно констатовано у опсежном Ројтерсовом регистру –радници у њој најзаштићенији. Европљани су, мада се то не назначава, заправо били у мисији далекосежнијој од локалних демонстрација: бранили су –погодности, које поодавно поседују а које би годиле, у крајњем исходу, и поданицима устројстава која споља подривају достигнућа Старог континента.

У току је „разорно прилагођавање”, рекао бих. Главни актери би да сачувају своје, уз преузимање најбољег од других.

Европа заостаје за „шпицевима” Америке и Кине али и успон Барака Обаме до кормила Беле куће и узлет споја политичког комунизма с привредним капитализмом у Кини макар су посредно проистекли из тежње да се достигне кључна вредност европске комбинаторике: усклађивања тржишне акумулације и социјалне дистрибуције капитала. С друге стране, појачано европско обједињавањеје добрим делом проистекло из спознаје да се једино тако може ухватити корак са „Г 2” или „Кимериком”, како је названа економска симбиоза Америке (увозне и дужничке) и Кине (извозне и поверилачке).

Ниједан од тих и сличних курсева није стабилан. У Европи, која се објединила да би се уравнотежила, опет доминантну позицију преузима Немачка. Обами замерају за „увоз непожељне европске социјалдемократије” и анкете предвиђају победу опозиционих републиканаца над његовим демократама на новембарским парламентарним изборима (не и за шефа државе). У Кини се распламсавају спорови, због растућих социјалних и регионалних разлика.

Индија, Русија, Бразил, па и Турска,као и неке друге регионалне силе, повећавају свој утицај. Још се не може, пак, са сигурношћу разазнати на шта ће, изнутра и споља, њихови курсеви да изађу.

На ванредној провери су све смернице –што поводом серије европских протеста сугеришу и мадридски „Паис” и лондонски „Гардијан”. Штрајк је представљао скромни успех синдикалаца и није уздрмао владу –оцењује шпански дневник, док енглески лист указује да не треба потцењивати домете паневропских гневова, који подсећају да је демократија „процес шири од освајања власти на изборима”.

Још мање се постиже силом него милом – упозорава британски историчар Тимоти Гартон Еш. По њему, добитник у америчком рату, дугом готово десет година, против насилног исламизма је –Кина. Цитира, притом, и шефа утицајног њујоршког Савета за међународне односе Ричарда Хаса, који прецизира да је у „овој уврнутој декади” суперсила утрошила „више на инфраструктуру нападнутог Авганистана него на одржавање сопствених саобраћајница и комуналија”. Наводи и речи сенатора Џона Инсајна да је „највећа опасност по безбедност Америке –презадуженост” (махом Пекингу и Токију).

Америка је зрела за реформе, додаје Еш. Да би, наставља, премостила раскол између Силицијумске долине која „напредује брзином научне фантастике” и вашингтонских несавремености „по корацима Брежњевљевог СССР-а” (потом крахираног).

На претек је, чини се, понуда за светлију сутрашњицу, али не и за излаз из затамњене данашњице. Присећам се, пригодно, изјаве једног од овдашњих поодавних функционера да смо „с партнерима уговорили сјајан бизнис, само фали финансијска конструкција, јер они нуде три пута мање него што ми тражимо”. Посао, јасно, није могао да буде реализован.

И сада постоји глобална сагласност озаједничким аранжманима. Али, опет мањкају „једино” –платише за „финансијску конструкцију”.

Расплета нема на видику. Терет за грешке финансијских лидера пребацује се махом на пореске обвезнике. Отуд талас штрајкова. Али, без масовности која би показала да су надвладане бојазни –да може бити још горе по недужне.