Муфтија и Бошњаци

Недавно је пораз кошаркаша Србије од Турске на светском првенству у кошарци понукао неколико стотина Новопазараца да изађу на улицу и прославе победу, кличући наизменично на турском и нашем заједничком језику који различито зовемо. Парадокс тешко да може бити већи: клицали су земљи која је хиљадама километара удаљена од њих и славили пораз државе у којој живе, а да већина њих није кадра говорити језик земље чију су победу славили док им је званични језик земље у којој живе матерњи. Штавише, њихов верски вођ, који све израженије политичке амбиције показује, рекао је јавно и без двоумљења да је навијао „апсолутно” за Турску. Није на одмет приметити да се све одвијало у међународном контексту притисака на Србију због Декларације о Космету.

Тужне су и забрињавајуће наведене чињенице. У овој политичкој заједници очевидно има грађана који је не доживљавају својом и који се у њој осећају несрећнима, па сваки њен неуспех доживљавају као сопствени тријумф. Разлози за то се превасходно налазе у колективним сећањима на страдања у ратовима, на привилегован положај муслимана у Османском царству и на осећај неравноправности неких Бошњака у Краљевини Србији, и Југославијама, без обзира на то да ли је овај осећај оправдан. Утолико су национално несвесни муслимани рашке области поступно, на основу супротстављености хришћанима српске националне припадности, и сами стицали националну свест кроз читав 20. век. На његовом почетку осећали су се Турцима, иако с њима нису делили језик, да би неки од њих постајали Срби, а већи део почео је, благодарећи и делању комунистичке елите СФРЈ, градити националну свест на основу конфесионалног идентитета. Напослетку, постали су Бошњаци током ратова за југословенско наслеђе деведесетих. Но, колико је тај идентитет променљив говори и чињеница да се врло лако могу поистоветити са Турском, вероватно зато што се ради о наследници Османског царства која стиче све више моћи и истиче неоосманске империјалне амбиције.

Па ипак, најмање што је народу на овом простору потребно, независно да ли се ради о Србима или Бошњацима, јесте заоштравање политичке ситуације. Држава Србија и њени политички вођи треба да учине све што је у њиховој моћи да поправе материјални положај становништва Санџака и да стално делима и речима доказују да су Бошњаци равноправни грађани Србије. Потребно је да интелектуална елита буде благонаклона према Бошњацима и трпељива према исламској конфесији, те да позива грађане Србије муслиманске вероисповести да долазе у Београд, Ниш и Нови Сад на студије, да им показују наклоност људи којима верска и национална припадност нису најважније у животу, већ се људскост и стручност цене изнад групних припадности. Такво држање елите могло би имати пресудан значај на ублажавање ставова ширих друштвених слојева. Средства масовног општења требало би да подстичу осећања судбинског заједништва, а никако не супротстављених интереса и вредности. Политика међунационалне трпељивости покојног премијера Ђинђића, као и бившег премијера Коштунице, донела је плода, јер некада ратоборни Сулејман Угљанин постао је разборит попут увек умереног Расима Љајића. Њих двојица воде национално и државно одговорну политику, иако једнога нажалост карактерише и прилична мера ауторитарности. Могуће је да ће се и муфтија Зукорлић бавити превасходно религијским стварима (јер сунитским верским великодостојницима иначе не пристаје демагошко бављење политиком) ако му држава приступи на начин који су Ђинђић и Коштуница својевремено умели показати. Но, још је важније да се грађанима Србије, без обзира на страначку, класну, верску и националну припадност, омогући што већа једнакост шанси за напредовање у привредном, културном и политичком животу. Тиме ће се утицај националистичке демагогије, ако не спречити, оно бар ослабити.

Уистину, ми смо браћа која најчешће нису свесна своје блискости, већ се умеју кадшто и мрзети зато што сматрају да је једна религија боља од друге; а неретко се нетрпељивост јавља и зато што Бошњаци сматрају да нису равноправни у привредном, културном и политичком животу са Србима. Међутим, ако нисмо способни, без обзира на верске и националне разлике, да се међусобно трпимо, уважавамо, па и да саосећамо једни с другима, трудећи се да сви грађани буду истински равноправни, онда не испуњавамо основне захтеве човечности и црно нам се пише. Бићемо лак плен јачих од нас, окретаће нас једне против других, манипулисаће нама као у последњих 20 година, па ћемо у међусобној мржњи показати и мањак основне интелигенције. Неће нам бити први пут, али то није никаква утеха.

Доцент на Филозофском факултету у Београду