Muftija i Bošnjaci

Nedavno je poraz košarkaša Srbije od Turske na svetskom prvenstvu u košarci ponukao nekoliko stotina Novopazaraca da izađu na ulicu i proslave pobedu, kličući naizmenično na turskom i našem zajedničkom jeziku koji različito zovemo. Paradoks teško da može biti veći: klicali su zemlji koja je hiljadama kilometara udaljena od njih i slavili poraz države u kojoj žive, a da većina njih nije kadra govoriti jezik zemlje čiju su pobedu slavili dok im je zvanični jezik zemlje u kojoj žive maternji. Štaviše, njihov verski vođ, koji sve izraženije političke ambicije pokazuje, rekao je javno i bez dvoumljenja da je navijao „apsolutno” za Tursku. Nije na odmet primetiti da se sve odvijalo u međunarodnom kontekstu pritisaka na Srbiju zbog Deklaracije o Kosmetu.

Tužne su i zabrinjavajuće navedene činjenice. U ovoj političkoj zajednici očevidno ima građana koji je ne doživljavaju svojom i koji se u njoj osećaju nesrećnima, pa svaki njen neuspeh doživljavaju kao sopstveni trijumf. Razlozi za to se prevashodno nalaze u kolektivnim sećanjima na stradanja u ratovima, na privilegovan položaj muslimana u Osmanskom carstvu i na osećaj neravnopravnosti nekih Bošnjaka u Kraljevini Srbiji, i Jugoslavijama, bez obzira na to da li je ovaj osećaj opravdan. Utoliko su nacionalno nesvesni muslimani raške oblasti postupno, na osnovu suprotstavljenosti hrišćanima srpske nacionalne pripadnosti, i sami sticali nacionalnu svest kroz čitav 20. vek. Na njegovom početku osećali su se Turcima, iako s njima nisu delili jezik, da bi neki od njih postajali Srbi, a veći deo počeo je, blagodareći i delanju komunističke elite SFRJ, graditi nacionalnu svest na osnovu konfesionalnog identiteta. Naposletku, postali su Bošnjaci tokom ratova za jugoslovensko nasleđe devedesetih. No, koliko je taj identitet promenljiv govori i činjenica da se vrlo lako mogu poistovetiti sa Turskom, verovatno zato što se radi o naslednici Osmanskog carstva koja stiče sve više moći i ističe neoosmanske imperijalne ambicije.

Pa ipak, najmanje što je narodu na ovom prostoru potrebno, nezavisno da li se radi o Srbima ili Bošnjacima, jeste zaoštravanje političke situacije. Država Srbija i njeni politički vođi treba da učine sve što je u njihovoj moći da poprave materijalni položaj stanovništva Sandžaka i da stalno delima i rečima dokazuju da su Bošnjaci ravnopravni građani Srbije. Potrebno je da intelektualna elita bude blagonaklona prema Bošnjacima i trpeljiva prema islamskoj konfesiji, te da poziva građane Srbije muslimanske veroispovesti da dolaze u Beograd, Niš i Novi Sad na studije, da im pokazuju naklonost ljudi kojima verska i nacionalna pripadnost nisu najvažnije u životu, već se ljudskost i stručnost cene iznad grupnih pripadnosti. Takvo držanje elite moglo bi imati presudan značaj na ublažavanje stavova širih društvenih slojeva. Sredstva masovnog opštenja trebalo bi da podstiču osećanja sudbinskog zajedništva, a nikako ne suprotstavljenih interesa i vrednosti. Politika međunacionalne trpeljivosti pokojnog premijera Đinđića, kao i bivšeg premijera Koštunice, donela je ploda, jer nekada ratoborni Sulejman Ugljanin postao je razborit poput uvek umerenog Rasima Ljajića. Njih dvojica vode nacionalno i državno odgovornu politiku, iako jednoga nažalost karakteriše i prilična mera autoritarnosti. Moguće je da će se i muftija Zukorlić baviti prevashodno religijskim stvarima (jer sunitskim verskim velikodostojnicima inače ne pristaje demagoško bavljenje politikom) ako mu država pristupi na način koji su Đinđić i Koštunica svojevremeno umeli pokazati. No, još je važnije da se građanima Srbije, bez obzira na stranačku, klasnu, versku i nacionalnu pripadnost, omogući što veća jednakost šansi za napredovanje u privrednom, kulturnom i političkom životu. Time će se uticaj nacionalističke demagogije, ako ne sprečiti, ono bar oslabiti.

Uistinu, mi smo braća koja najčešće nisu svesna svoje bliskosti, već se umeju kadšto i mrzeti zato što smatraju da je jedna religija bolja od druge; a neretko se netrpeljivost javlja i zato što Bošnjaci smatraju da nisu ravnopravni u privrednom, kulturnom i političkom životu sa Srbima. Međutim, ako nismo sposobni, bez obzira na verske i nacionalne razlike, da se međusobno trpimo, uvažavamo, pa i da saosećamo jedni s drugima, trudeći se da svi građani budu istinski ravnopravni, onda ne ispunjavamo osnovne zahteve čovečnosti i crno nam se piše. Bićemo lak plen jačih od nas, okretaće nas jedne protiv drugih, manipulisaće nama kao u poslednjih 20 godina, pa ćemo u međusobnoj mržnji pokazati i manjak osnovne inteligencije. Neće nam biti prvi put, ali to nije nikakva uteha.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu