Сећање: Драган Сакан

Врло је тешко започети некролог о некоме за кога је тешко прихватити да више није жив. Морам да признам да сам очекивао да Саки и ову битку добије и да се опет појави у Хиландарској, са неким новим пројектом, са неком новом идејом. То ми је некако било нормално за њега.

Упознао сам га пре 25 година у подрумчету „Борбе”, где је седео у задимљеној просторији, чудно скврчен на столици, у облацима дима и шареном „лакоста” џемперу. Иако су му се многи подсмевали и правили шале на његов рачун, већ је чврсто веровао у оно што је радио. А то је, тада, била чиста јерес. Веровао је у своју професију, у креативност, у идеје, у истрајност и остваривање снова.

Имао је чудесну истрајност и моћ да и друге убеди у то. И мене је убедио – у почетку као познаник, касније као директор у Студио маркетингу Дело, а касније као партнер и пријатељ у агенцији Saatchi.

Тај период је дефинитивно променио читаву рекламну сцену на просторима бивше Југославије. Увели смо нешто ново, необично, постали признати чланови друштва, стотине људи увели у професију. Тешко је наћи неко значајније име у свим земљама у окружењу, који није почео своју каријеру у том чувеном Сачију, некога ко није неке ствари научио од њега.

Сакију је реклама била живот и тотално посвећење. Он је био један од оних који би увече легао, а ујутру се будио са мишљу о послу, креативности, новим идејама.

Ми смо успели да нашу сарадњу и партнерство завршимо на један доста редак и неуобичајен начин у овим крајевима – у пријатељству и међусобном уважавању. Након тога, редовно смо се виђали, али не тако често. Увек ми је било задовољство да чујем неку нову идеју која га је опседала, да попричамо о старим добрим временима и да се насмејемо на неке од ствари које су нам се догађале. Дошли смо до тога да ми је, пре пар година, рекао да схвата да сам му годинама био највећи пријатељ. Лепо је то било чути.

Саки је мрзео лекаре. Није допуштао никоме, а поготово својим најближим, да му било шта кажу о занемаривању свог здравља. Имао сам утисак да себи није дозвољавао да се разболи, имао је још толико тога да уради.

Он је био и медицински феномен. Његов мозак је контролисао његово тело, не дајући му да реагује на неке ствари од којих би други људи одавно били мртви. И када га је удар погодио баш ту, све је почело да отказује.

Свима ће нам бити тешко без Сакија. Најтеже његовим најближима – Маци, Жарку и Лакију, његовој мајци и брату, али и Тетки, Штајку, бројним пријатељима, његовим колегама. Недостајаће и свима онима којима је био и остао инспирација, учитељ, ментор, а таквих је много, овде и у иностранству.

За својих 60 година, урадио је много. Имао је планове за још више. Оставио нам је велику празнину, коју ће бити немогуће попунити.

За живота је постао легенда. А сада је легенда отишла у легенду.

Нека му је вечна слава и хвала.

Иван Станковић