Ушанчена Босна

Босна и Херцеговина је и последњим изборима потврдила темељне поделе по етничким линијама, што је нови-стари изазов њеним лидерима на путу приближавања Европској унији.

Иако националистички обојена реторика није била главно обележје изборне кампање, показало се да је – четири године од последњих избора и упркос највећем одзиву од 2002. – минимално премошћен национални јаз између Срба, Хрвата и Бошњака.

Дубоке разлике између муслиманско-хрватске федерације и Републике Српске остају.

Изборима је доминирала борба за бошњачке гласове у Федерацији. Пораз последњег политичара из времена рата – Хариса Силајџића – један је од ређих охрабрујућих сигнала.

Улазак у Председништво БиХ Алијиног сина Бакира Изетбеговића, из Странке демократске акције, могао би да наговести замор национализмом и политику уз више компромиса – у односу на политику без компромиса коју је означавао „ратник Харис”.

Треба обратити пажњу и на другопласираног лидера Савеза за будућност БиХ Фахрудина Радончића.

Босански Срби су, показало се, остали лојални Милораду Додику лично и његовом Савезу независних социјалдемократа упркос – или баш због тога – његовим претњама о сецесији као одговору на умногоме небулозно дејтонско заједништво.

Додиковој опозицији остаје да се жали на оно што називају „Додиковом апсолутном контролом медија” и „залуђеношћу грађана”. Најављени одлазак Силајџића, муслиманског ратног шефа дипломатије и премијера, укида сада његово лично ривалство са Додиком које су многи сматрали главном препреком неопходним реформама.

Да ли је, тиме, Додик постао човек кога ће Запад означавати као главног поборника национализма? Тешко. Прагматски карактер будућем председнику а досадашњем премијеру РС неће допустити да упадне у ту замку.

Проблем може да се створи на другој, помало неочекиваној страни. Небојша Радмановић, Додиков протеже, једва је сачувао место једног од тројице колективних шефова државе, али десетине хиљада неважећих гласачких листића и најава истраге о могућим махинацијама коју тражи његов ривал Младен Иванић остављају нежељени траг који ће морати да се рашчисти.

Код босанских Хрвата је кандидат Социјалдемократске партије БиХ Жељко Комшић очекивано сачувао место у тројном Председништву, мада хрватски националисти из ХДЗ-а његову победу оспоравају тврдећи да је победио захваљујући гласовима муслимана, а не Хрвата.

Све у свему, две половине земље нису после избора ништа ближе једна другој. Странке које треба да обликују будућност БиХ остају удаљене, што прети стагнацијом и баца озбиљну сенку на перспективу реформских промена које су услов чланства у ЕУ и НАТО-у.

Притиснута инфлацијом, неефикасном бирократијом, корупцијом и најавом неизмењено опасних политичких обрачуна, Босна остаје на зачељу реда за Европу.

Поделе које су потврдили и шести избори од времена рата 1992–1995. не наговештавају да ће се у скорој будућности нешто битно променити.