ПРЕУЗИМАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ

Одговорно промишљање ситуације у којој се Србија налази чини неопходним да држава не остане дуго без институција, посебно без владе. Има најава да ће се преговори о влади убрзо интензивирати. Од среде у 12 часова, када је почела конститутивна седница Скупштине Србије, цури рок од 90 дана у коме се мора рећи "ко коси, а ко воду носи". Три месеца законског оквира за формирање владе разуман су рок – рецимо само као пример – за сређене земље Бенелукса, али у Србији данас то је – читава вечност.

Због многих неизвесности и ризика који чекају Србију кад за неку недељу буде јасније да су бечки преговори о Косову поново пропали, озбиљност српске политичке елите неће се мерити само оштрином резолуције којом се оспорава Ахтисаријев план, још мање жестином реакција и звучношћу националном уху допадљивих изјава и парола, већ ће се пре свега та озбиљност мерити спремношћу да се формира влада пуног мандата која ће преузети политичку и историјску одговорност за догађаје који следе.

Улога европских партнера у свему томе незграпна је и кад је наоко пријатељска и благонаклона. Пре бриселског састанка шефова дипломатије Европске уније у понедељак чуле су се утешне претпоставке да преговори о придруживању ипак могу бити обновљени ако нова српска влада променама у државним службама докаже решеност да ће успоставити пуну сарадњу с Хашким судом.

Холандски министар Бен Бот је изјавио новинарима да то практично значи да ЕУ у Београду жели да види новог шефа полиције, новог министра унутрашњих послова и нову обавештајну мрежу, пошто, по тој оцени, у српској власти постоје људи који хапшење Ратка Младића чине немогућим. Другим речима, дајте главе Јочића, Булатовића и Касаша, Булатовићевог брата у војној униформи, и других... а за Младићеву главу ћемо накнадно да се кусурамо.

Није без значаја да је ту изјаву дао холандски министар спољних послова, јер су Холанђани посебно ојађени због догађаја у Сребреници и најтврдокорнији су заговорници политике "чврсте руке" кад је о том случају реч.

То фактичко одустајање од захтева да се припуштање у европско предворје услови хапшењем Ратка Младића, сведочи нам само да су на столу много крупне ствари. Ако свет у ходу мења стратегију и тактику према Србији, одређује нове приоритете и редослед потеза, чини ми се да нема смисла да ми табанамо у кругу дугих, јалових преговора око састава нове извршне власти.

Али незграпност ове нове понуде оличена је најпре у томе да тај покушај директне кадровске арбитраже прилично отежава формирање нове владе у Београду. Војислав Коштуница је већ на ту тему поручио Солани да се српска влада бира у Србији.

Ово су дани и месеци високе националне осетљивости. Праг трпељивости је озбиљно спуштен. Трезвене расправе све чешће се замењују памфлетима, а анализе пројекцијом жеља. Навиру историјске реминисценције с којима се готово неизбежно намеће тема будуће освете за сва зла за која нам се чини да нам их други наносе. У таквим околностима Бен Ботово залагање за одређена кадровска решења личи многима на сипање соли на рану и наводи се као још један доказ да нас тај углађени свет сматра дивљацима којима приличи ограничење суверенитета.

Изгледа ми да то само продубљује ровове између две групације, једне која није баш победила и друге која није баш изгубила на изборима, од којих се очекује да саставе владу.

Само нам још фали да се императив брзог састављања владе представи као потреба међународне заједнице а не као наша потреба.

Главни уредник недељника "Време"