Возачи донатори ауто-пута

Наплатна рампа на ауто – путу у изградњи Нови Сад – Хоргош. Плаћа се на лицу места. Цена – 330 динара за путничко возило. 500 динара возило са приколицом, 990 комби или аутобус и 1.980 возило с више од три осовине. Цена није мала, напротив, али проблем није у цени. Питамо инкасанта:

– Куда сад да идемо?

– Како?

– Па, лепо, где је тај ауто-пут за који смо платили путарину?

– А, то, па тај пут је у изградњи!

– Па шта смо ми онда платили?! Путарину за недовршени ауто-пут.

– Није тако – лукав је инкасант – ви сте донатори аутопута.

Тако значи, што рекао Радоје Домановић, обли нас нека милина. Значи, једног дана када будемо приложили све ове признанице које потврђују да смо деценијама плаћали коришћење непостојећег ауто-пута, добићемо донаторску повељу. Па, ко је возио, рецимо, само пет година, он ће имати бронзану повељу, они који су догурали до деценије плаћања непостојећг ауто-пута добиће сребрну повељу, а највеће патриоте, са преко деценијом плаћања вожње – биће награђени повељом са златним словима, и свакако, аплаузом надлежних.

Ко не верује нека проба, патриотски осећаји могу да ублаже рупе на путу.

Али ово је само подужи увод у причу о томе колико коштају путарине у иностранству а колико на нашим друмовима. Овога пута нећемо помињати чувено „крадуцкање“ на наплатним рампама, надамо се да је та епизода у развоју друмског саобраћаја у Србији коначна прошлост. Ваљда се тај народ што се бави путевима узобиљио, ако се није уплашио апса.

Елем, треба за почетак рећи да је коришћење ауто-путева у Немачкој бесплатно. Чак нема ни ограничења брзине у крајњој левој траци. Али то су Немци, најбогатија земља Европе, па могу и да часте своје возаче, зар не? Лако је њима кад су изградили ауто – путеве. Почели су на време, још за Олимпијаду у Берлину, средином тридесетих прошлог века.

У оближњој нам Аустрији на граници се купују вињете које се лепе на шофершајбну. (Полиција ревносно контролише) За 10 дана коришћења аустријских друмова вињета кошта 7, 60 еура, за 2 месеца 21, 80 и за годину 72, 60. 

У суседној Бугарској, за недељу дана вожње, плаћа се 4 евра (Бугари су се изборили да заједничку валуту зову евро), 10 евра за 10 дана и за годину 59.

У Хрватској се плаћа у кунама, да би се добио износ у еврима треба куне делити са 7 . Батровци – Загреб 110 куна, Загреб-Сплит 171 куна и Загреб-Марибор 23 куне.

Словенија: 7 дана 15 евра, месец 30 и година 95 еура. Мађарска: 4 дана – 6,40, 7 дана – 10,70, 1 месец 17,5 евра.

У Македонији се плаћа 190 денара до границе са Грчком. (Денар – 1,74 динара)

А како ове цене изгледају кад се упореде са домаћим? Ево – путарина од Београда до Ниша за путничко возило је 7, 4 евра, што је за свега 20 евро центи мање него што Аустрија наплати коришћење својих ауто – путева за период од целих 10 дана.

Дакле, и даље важи оно што је рекао инкасант код Новог Сада – возачи у Србији не плаћају путарину него донирају изградњу путева. Уграђују себе у путну инфраструктуру, што би рекли левичари опседнути величином обнове и изградње.

----------------------------------------------

Електронска наплата

И на нашим путевима је могуће безготовинско плаћање путарине. Треба потписати уговор са ЈП Путеви Србије и преузети ТАГ уређај. Декодер на наплатној рампи чита ТАГ и аутоматски подиже рампу. У ТАГ је унесен регистарски број возила, категорија пута и износ плаћене путарине. На уплаћени износ од 1 500 до 16 000 динара добија се попуст од 8 одсто, а на уплате до 80 000 динара попуст је 10 одсто, док је преко тог износа 15 процената. За сада је око 80 одсто наплатних рампи на Коридору 10 опремљено читачима.

Ненад Новак Стефановић