Нагомилани гнев

Миодраг делује попут својих вршњака. Има мало година, али много горчине у досадашњем животу. Нашао се изненада у Прихватилишту и покушава да се сабере од свега што му се збивало за ових шеснаест година. Према њему су овде добри, што му је веома важно.

Таман када смо били при крају разговора зазвонио му је мобилни телефон. Осмехнуо се и поскочио.

– Долазе ми бака по оцу и сестра у посету. Па то је дивно. Нисам очекивао да дођу, али, ето, дошле су и то ме много радује.

До доласка у Прихватилиште живео је са мајком и сестром.

– Не знам одакле да почнем. И сам сам збуњен. Тата, кога сам обожавао, умро је изненада прошле године. Срчани удар. Било ми је веома тешко. И данас ме боли кад се сетим како је био пожртвован отац. Радио је као возач камиона. Лепо је зарађивао, али је често путовао и био одсутан од куће. С пута би се враћао пуних руку поклона за сестру и мене.

Жали што су сестра и он тако рано остали без оца и ослонца.

– Била му је тек четрдесет седма. Знао сам да има слабије срце, али сам се надао да ће живети дуже, док не порастемо сестра и ја.

– Зашто си стигао у Прихватилиште?

– Зато што сам урадио нешто што није требало, али је бунт незадовољства у мени толико био изражен да сам морао то да учиним.

– Можеш ли да кажеш шта си то лоше урадио?

– Враћао сам се кући. На вратима сам затекао пријатеља моје мајке и стигао само да га ударим. Нисам га повредио. У гневу сам ударио мајку и повредио је. Позвала је полицију. Довели су ме у Прихватилиште. Знам да је поднела кривичну пријаву против мене и одговараћу за наношење тешких телесних повреда. Чека ме Крушевац.

На питање зашто је тако поступио према мајци, каже да је знао да има тог пријатеља и да јој је скренуо пажњу да не жели да га види у истој кући у којој је живела с оцем. Према његовим речима он је био у вези с мајком и док му је отац био жив, али је ћутао јер је сматрао да нема право да се меша у њихов брак.

– Није само реч о томе. Од малих ногу памтим да никада није водила рачуна о нама. Од јутра до сутра била је по комшилуку. Деца је нису занимала. Једном сам се тешко повредио у игри и био везан за кревет. Тетка је долазила да ми помаже да устанем и опоравим се, али није могла то да чини свакога дана, а мајка је и тада одлазила од куће. Једном је тај гнев морао да избије на површину и сада чекам суђење. Било би боље да је другачије, али је сад касно...

Снежана Прљевић