Тајна корејског економског чуда

Од нашег специјалног извештача

Сеул, Улсан, октобра – Као и сваког поднева, Ји Морган је са колегиницама брзим кораком изашла из стакленог небодера у центру Сеула на паузу за кафу. У јуришу на мока кафу у оближњој кафетерији „Холис”, стопила се у реку запослених која граби сваки минут паузе на послу.

„Правила су код нас веома ригидна. Радно време је од 9 до 18 и тешко ван паузе можеш да изађеш са посла. Штавише, пожељно је ако можеш да останеш дуже на послу”, уз смешак каже Ји (30), која ради као финансијска службеница у финансијској групи „Синхан”.

Времена су се, како каже, много променила од времена кад је њен отац почињао да ради за „Хјундаи моторс” седамдесетих година прошлог века.

„Сада су плате много веће и можемо себи доста тога да приуштимо”, каже Ји и додаје да јој се „бар тако чини”.

Не тако давне 1986. године јужнокорејски „Хјундаи” и тада југословенска „Застава” кренуле су стицајем околности у исто време у освајање америчког тржишта аутомобила. Безмало четврт века касније, „Хјундаи” је четврти по величини произвођач аутомобила на свету, док „Застава” тек успева да ускочи у чамац за спасавање италијанског „Фијата”.

Ји признаје да никад није чула за „Заставу” или „југо”, али зато Србију препознаје по Новаку Ђоковићу и уз кратко објашњење „бивша Југославија”.

Вртоглави економски успех једног од азијских змајева многи приписују неком чуду или својеврсној тајни, али угледни економиста Ким Џонг Сеок каже за „Политику” да не постоје неке специјалне тајне или чуда.

„Будући да нисмо имали енергетске ресурсе није нам преостало ништа друго но да заврнемо рукаве и да људску енергију у обради производа искористимо како бисмо остварили профит”, каже Ким.

Корејска традиција веома напорног рада и посвећености раду је, без сумње, део јужнокорејског успеха. Још почетком 15. века корејски краљ Сеџонг Велики остао је упамћен по томе што је установио корејски алфабет, учврстио војску и државу, али и по томе што је био изузетно вредан. Судећи према предању, он је био претеча савремених директора корпорација као што су „Хјундаи”, „Самсунг” или „Ел-Џи”, будући да је устајао сваки дан у пет ујутру и до касно увече радио, што је, наравно, захтевао и од својих поданика.

Ипак, осим марљивости радника знатан утицај имао је и председник Парк Чунг Хе који је средином седамдесетих година успешне приватне предузетнике практично натерао да крену у развој хемијске и тешке индустрије – бродоградње, аутомобилске индустрије, електронике...

До тада је власник „Самсунга” продавао шећер, компанија „Ел-Џи” се бавила пластиком, а „Хјундаи” грађевинским пословима.

„Тајванци, међутим, нису успели у истом покушају. Они су кренули са истом стратегијом, али не подршком приватним фирмама већ великим јавним предузећима”, објашњава Ким.

Овај угледни економиста, који предаје и на америчким универзитетима, објашњава да се економија Јужне Кореје, после огромног раста, полако приближава сценарију који је већ доживео Јапан као развијена економија. „Јужнокорејски економски раст је у просеку на стабилна три одсто, али дугорочне прогнозе показују да ће он падати, односно да се ближи јапанском сценарију кад је раст практично био на нули.”

Велика радна дисциплина и посвећеност послу која је довела Јужну Кореју у ред 20 најбогатијих економија света у новом добу, пак, пада на испиту. Наиме, Ким објашњава да чак четири од 10 Корејаца, који су добу од 15 до 65 година, уопште не желе нити раде већ их неко издржава или се издржавају од претходно прикупљене уштеђевине.

„Морамо да у нашем друштву унапредимо жељу за радом и повећамо број радних места, будући да тренутно у Кореји само 61 одсто људи спада у радно становништво”, каже овај економиста и додаје да додатни проблем представља чињеница да је становништво све старије.

Актуелни изазов за Корејце јесте и неуравнотежена индустријска структура – с једне стране, екстремно развијена производња у тешкој индустрији, а с друге стране слаба производња за домаће потребе и слаба мала и средња предузећа.

Актуелни председник је промовисао стратегију у којој би сви добили, односно стратегију у којој велике корпорације не би изгубиле, а дошло би до развоја малих и средњих предузећа. Ипак, још није извесно да ли ће велике корпорације унајмити мале фирме и затворити своје туристичке агенције, хотеле, ресторане и све остало што је неопходно њиховим запосленима.

Седиште „Хјундаи хеви индустриса” у Улсану на југу земље добар је пример за то. У непрегледном комплексу бродоградилишта (највећем на свету) запослено је чак 45.000 радника, при чему у том комплексу за њихове потребе ради чак 63 ресторана у којима се дневно потроши 160 свиња, 50 крава, тоне кимчија (национално јело од киселог купуса), пиринча...

Корпорација се добро побринула да већина трошкова радника практично циркулишу у истом кругу, тако да чак у оквиру огромног комплекса постоји и свечана сала за венчавање.

Упркос овим новим изазовима, Јужна Кореја је једина земља на свету која је успела да се трансформише из примаоца у даваоца међународне финансијске помоћи.

Ли Чан Буом, генерални директор Бироа за међународну сарадњу Председничког савета за национално брендирање, каже да је дошло време да се они одуже онима којима су им помагали тако што ће помоћи осталим земљама.

„Успех Јужне Кореје постигнут је, с једне стране, политичком вољом и веома напорним радом корејског народа, а с друге стране захваљујући помоћи из иностранства. Примили смо значајну помоћ и сада је време да вратимо дуг”, каже Ли.

Ненад Радичевић