Три жице је мало за љубав

Писање је као фудбал, никад не знаш где ћеш да добациш, рекао је Горан Петровић гостујући пре неки дан у Француском културном центру, у оквиру Молијерових дана.

Објављен летос, пре српског издања (у Компанији „Новости“) најпре на француском, у Паризу, нови роман Горана Петровића „Испод таванице која се љуспа“ већ је уврштен међу десет најбољих страних романа који су се ове године појавили пред франкофонском публиком.

Историја мале вароши (случајно и намерно је то Краљево) дочарана је кроз судбину месног биоскопа „Уранија“, подигнутог тридесетих година прошлог века, касније преименованог у „Сутјеску“. Сала и њени посетиоци јесу парабола наших живота у 20. веку, „као у некаквој временској капсули“, објашњава Петровић у разговору за „Политику“. 

Као и у претходним делима, не можете да испричате причу без историјске позадине. Додуше, депатетизоване, налик данас модерној историографији „приватног живота“.  

Ако књижевност нечему служи, могла би да служи томе да се у великом, у великим сликама и покретима, препозна мало. И обрнуто. На тој је клацкалици грађена и ова књига. Кренете у парк, шетњу, биоскоп. Осврнете се око себе и видите нелогичност у архитектури Београда: место где је била зграда која је срушена у бомбардовању, 1941. или 1945. Где год погледате видите знак, траг, ожиљак историје. То важи и за наше животе.

Нисам сигуран да постоји породица, не само у Србији, већ и на простору бивше земље, коју рат деведесетих, као и онај претходни, није додирнуо, неки пут веома грубо. Једног дана, у историографији ће оно што се нама дешавало деведесетих бити сведено у две реченице, а књижевност ће сачувати велики број детаља. Зато можда неки пут у детаљима и претерујем. Уопште, на цивилизацијском нивоу, све више пренебрегавамо детаље: информишемо се, а све мање причамо. Говоримо у реченицама полуреченицама, све сводимо на слоган, реч. Желим да тај процес, ако је могуће, кочим. Јер то јесте процес, али у оном медицинском, лошем смислу: ентропија, и лексички и метафорички.

И језик је угрожен? 

Наш језик је угрожен, као и сви мали језици, приливом енглеских речи. Нисам пуританац, не говорим о техничким изразима, не јежим се на сваку туђицу, него тамо где имамо нашу реч. Врло често су те речи замене за категорије осећања. Али, кад млади кажу „кул“, та реч, гледао сам у нашем речнику, покрива више од тридесет нијанси. А један језик нису три жице, већ харфа са небројеним бројем жица од којих свака одзвања, има акустику...

Да ли ваша ћерка употребљава израз „кул“?

 Па, говори неки пут, али ја њу не исправљам, или ретко... Али, кажем јој да свака девојка воли да јој младић саопшти да је воли у неколико реченица, а не у једном СМС-у.

У роману се један срећни пар воли на многим језицима, а на крају на српском. Јер: „Српски је одличан језик да се о нечему говори до миле воље, али само када је све завршено.“

То је алузија и на садашње стање српског језика, и на положај српског народа, државе, али и самоиронија, алузија на место писца: на то да језик често служи само за вајкање, онда када је за све касно.

Чему онда писање?

Писање је између осталог и преиспитивање, или проналажење другог излаза. Светло је угашено, али, чују се гласови, писац слухом покушава да одреди где се простире глас, ехо... Добро, можда сам претерао, није баш угашено, само замрачено, као у биоскопу, па више користимо слух него што се гледамо у очи: мало знамо једни о другима, али смо спремни и пре тог знања да једни друге класификујемо...k

Филм симболизује и развој поп-културе 20. века, а на овим просторима био је прозор кроз гвоздену завесу.

А другима око нас, од истока ка западу, али и ка истоку – наш филм био је прозор кроз гвоздену завесу! Рецимо у Румунији, Бугарској. У књизи негде и децидирано кажем, да ми и не знамо шта смо тачно живели, колико је то била историја, колико филм, а колико причање приче, књижевност, где се често претерује или нешто умањује. Да ли смо живели и живимо филм у коме смо јунаци, или само статисти? Колико уопште можемо да режирамо своје животе? Та метафора се мења кроз књигу. Као и штукатура биоскопске таванице, која се троши и расипа, тај њен осликани небески свод.

Ликови које стварате у својим књигама и причама често су наивни, стилизовани, као јунаци филмова чешке школе?

Мислим да смо живели прилично наивне животе у доба комунизма, а било је наивности и после тога. Већина људи је у то доба имала искључиво један једини извор информација. Много тога се дешавало, али један број људи је био наиван у историјском смислу. У књижевном смислу, пак, ја ту перспективу детета љубоморно чувам. Човек треба да буде радознао. Да открива увек и изнова – чак и у ономе што нам је постало обично у животима – необичност, погледате кроз прозор, погледате сунце, видите како се померају облаци, колико је напредовало цвеће на тераси, све су то облици живота које не видимо, зато што живимо тако како живимо.

Ваш јунак, кинооператер Швабић, крадуцка делове филмских ролни и од исечака прави сопствено дело, сортира их у теглице... Метафора постмодерне?  

Делимично, да, али можемо да га читамо и као некога ко је манипулатор и ко од свега тога прави нешто што нису наши животи. Спајајући крајичак овога, онога...

Хтео сам, уз то, да кроз ликове реактивирам и фонд наше књижевности, можете препознати у почетку алузије на дела Лазе Лазаревића, Домановића, Нушића... И Киша, имајући у виду две сахране, сахрану Титову, и сахрану жене која се бави најстаријим занатом на свету, што је директна алузија на Кишову причу „Сахрана курве“. Покушао сам да књига има раблеовски, гогољевски дух, ту је и Чичиков, мада је то мало претенциозно, не можемо рећи да смо мртве душе, јер нисмо, али је питање колико смо ми, људи, ја, на цивилизацијском нивоу, живе душе...

Могућност избора често нам је сведена на нулу, неки пут замењена такозваном могућношћу избора, у обиљу у коме коме живи цивилизација јер не одлучујемо о правим садржајима нашег живота. Затрпани изобиљем пуног излога или седамдесетак ТВ канала, мислимо да је и наш живот изобилан, а није.  

Лажан је то избор, не бих рекао да је подметнут, али је лажан.

Лажан је и речник султана који један лик чита у Истанбулу, у којем се незгодни изрази лажно тумаче, па „демократија“ постаје ретка „птица из Америке“. Има ли наше време лажне речнике?  

Има. Ево, споменули сте једну реч, лаж, значи нисте сигурни, шта је лаж а шта истина. У обиљу колорита, сад кад можемо да одемо на Интернет, кад можемо више да путујемо, у том обиљу информација, имам утисак, метафорички, не разазнајемо црно и бело, ни најобичније категорије, добро и зло. Немамо систем вредности, јер су претходни, какви год били, често били рушени. Нема много људи који су наследили породичну библиотеку, породично парче земље, што је у другим културама нормално. То нас понекад потера у безглаву јурњаву за континуитетом, надокнађивањем оног што смо пропустили.

Ми смо народ крајности, некад за нас постоји будућност, а прошлост не постоји, или обрнуто, и онда имамо садашњост каква јесте, која није права мера прошлости и будућности.

У едицији коју сте покренули у „Службеном гласнику“, чије прво коло излази за Сајам књига, у свакој књизи два аутора говоре о истој теми? Како сте је замислили?

Покушао сам да кажем себи: доста је вајкања, уради сад нешто што мислиш да треба, а мислио сам да направим фронт против свега што је транге-франге. Хтео сам да већина књига у колекцији има три угла: научноесејистички текст, који онда одлази у руке књижевника, овај исписује уметничко виђење, и визуелни јер је свака књига богато илустрована. Све су теме српске. Све што је на тлу Србије, на простору, чиме се можемо похвалити биће тема, неки пут да се подсмехнемо, упозоримо, неки пут ће књиге да подсећају читаоце на нешто, или нешто откривају. Све је у игри, од археологије до савремене визуелне културе, рокенрола, митологије...

На пример?

Ја волим, кад поставим концепцију, да је одмах рушим. Таква је и прва књига, антологија прича написаних на трагу Боре Станковића, о божјим људима, у којој су приче размештене не по писцима, већ по азбучном реду имена јунака. Приредили су је Славољуб Марковић и Васа Павковић. Или, књига о монументалном српском сликарству 13. века, аутори су Светлана Пејић и Милета Продановић. Миланка Тодић и Владимир Пиштало баве се маркетингом. Кад су се сабрали текстови и фотографије реклама, хронолошки, од почетка 20. века, до данас, видите како текстуални део поруке опада, расте визуелни, на крају имате слику и једну реч, или пола реченице. Као да су људи више веровали речима, а сада се до њих лакше допире путем слике. Срђан Вучинић и Владан Матијевић обрађују црни хумор у српском филму, од Живка Николића, до Шијана, Душка Ковачевића, Макавејева, Кустурице... Тај хумор је нешто чиме можемо да се подичимо у култури јефтиног смеха. И књига о лептирима коју су писали Васа Павковић и Милан Ђурић. Угледао сам се на „Ташена“, њихове едиције где је готово половина материјала текстуална, а половина визуелна. За следеће коло Бојан Јовановић већ пише књигу о креманском пророчанству, о томе како је свака власт учитавала своје интересе у том спису.

Волео бих и да направим књигу непостојећег у Србији: шта смо све хтели, а нисмо могли да остваримо, јер смо били охоли, или из неког другог разлога – као, уосталом, и сви други народи. Може да се почне од Митићеве рупе, па до разних других ствари...