Tri žice je malo za ljubav

Pisanje je kao fudbal, nikad ne znaš gde ćeš da dobaciš, rekao je Goran Petrović gostujući pre neki dan u Francuskom kulturnom centru, u okviru Molijerovih dana.

Objavljen letos, pre srpskog izdanja (u Kompaniji „Novosti“) najpre na francuskom, u Parizu, novi roman Gorana Petrovića „Ispod tavanice koja se ljuspa“ već je uvršten među deset najboljih stranih romana koji su se ove godine pojavili pred frankofonskom publikom.

Istorija male varoši (slučajno i namerno je to Kraljevo) dočarana je kroz sudbinu mesnog bioskopa „Uranija“, podignutog tridesetih godina prošlog veka, kasnije preimenovanog u „Sutjesku“. Sala i njeni posetioci jesu parabola naših života u 20. veku, „kao u nekakvoj vremenskoj kapsuli“, objašnjava Petrović u razgovoru za „Politiku“. 

Kao i u prethodnim delima, ne možete da ispričate priču bez istorijske pozadine. Doduše, depatetizovane, nalik danas modernoj istoriografiji „privatnog života“.  

Ako književnost nečemu služi, mogla bi da služi tome da se u velikom, u velikim slikama i pokretima, prepozna malo. I obrnuto. Na toj je klackalici građena i ova knjiga. Krenete u park, šetnju, bioskop. Osvrnete se oko sebe i vidite nelogičnost u arhitekturi Beograda: mesto gde je bila zgrada koja je srušena u bombardovanju, 1941. ili 1945. Gde god pogledate vidite znak, trag, ožiljak istorije. To važi i za naše živote.

Nisam siguran da postoji porodica, ne samo u Srbiji, već i na prostoru bivše zemlje, koju rat devedesetih, kao i onaj prethodni, nije dodirnuo, neki put veoma grubo. Jednog dana, u istoriografiji će ono što se nama dešavalo devedesetih biti svedeno u dve rečenice, a književnost će sačuvati veliki broj detalja. Zato možda neki put u detaljima i preterujem. Uopšte, na civilizacijskom nivou, sve više prenebregavamo detalje: informišemo se, a sve manje pričamo. Govorimo u rečenicama polurečenicama, sve svodimo na slogan, reč. Želim da taj proces, ako je moguće, kočim. Jer to jeste proces, ali u onom medicinskom, lošem smislu: entropija, i leksički i metaforički.

I jezik je ugrožen? 

Naš jezik je ugrožen, kao i svi mali jezici, prilivom engleskih reči. Nisam puritanac, ne govorim o tehničkim izrazima, ne ježim se na svaku tuđicu, nego tamo gde imamo našu reč. Vrlo često su te reči zamene za kategorije osećanja. Ali, kad mladi kažu „kul“, ta reč, gledao sam u našem rečniku, pokriva više od trideset nijansi. A jedan jezik nisu tri žice, već harfa sa nebrojenim brojem žica od kojih svaka odzvanja, ima akustiku...

Da li vaša ćerka upotrebljava izraz „kul“?

 Pa, govori neki put, ali ja nju ne ispravljam, ili retko... Ali, kažem joj da svaka devojka voli da joj mladić saopšti da je voli u nekoliko rečenica, a ne u jednom SMS-u.

U romanu se jedan srećni par voli na mnogim jezicima, a na kraju na srpskom. Jer: „Srpski je odličan jezik da se o nečemu govori do mile volje, ali samo kada je sve završeno.“

To je aluzija i na sadašnje stanje srpskog jezika, i na položaj srpskog naroda, države, ali i samoironija, aluzija na mesto pisca: na to da jezik često služi samo za vajkanje, onda kada je za sve kasno.

Čemu onda pisanje?

Pisanje je između ostalog i preispitivanje, ili pronalaženje drugog izlaza. Svetlo je ugašeno, ali, čuju se glasovi, pisac sluhom pokušava da odredi gde se prostire glas, eho... Dobro, možda sam preterao, nije baš ugašeno, samo zamračeno, kao u bioskopu, pa više koristimo sluh nego što se gledamo u oči: malo znamo jedni o drugima, ali smo spremni i pre tog znanja da jedni druge klasifikujemo...k

Film simbolizuje i razvoj pop-kulture 20. veka, a na ovim prostorima bio je prozor kroz gvozdenu zavesu.

A drugima oko nas, od istoka ka zapadu, ali i ka istoku – naš film bio je prozor kroz gvozdenu zavesu! Recimo u Rumuniji, Bugarskoj. U knjizi negde i decidirano kažem, da mi i ne znamo šta smo tačno živeli, koliko je to bila istorija, koliko film, a koliko pričanje priče, književnost, gde se često preteruje ili nešto umanjuje. Da li smo živeli i živimo film u kome smo junaci, ili samo statisti? Koliko uopšte možemo da režiramo svoje živote? Ta metafora se menja kroz knjigu. Kao i štukatura bioskopske tavanice, koja se troši i rasipa, taj njen oslikani nebeski svod.

Likovi koje stvarate u svojim knjigama i pričama često su naivni, stilizovani, kao junaci filmova češke škole?

Mislim da smo živeli prilično naivne živote u doba komunizma, a bilo je naivnosti i posle toga. Većina ljudi je u to doba imala isključivo jedan jedini izvor informacija. Mnogo toga se dešavalo, ali jedan broj ljudi je bio naivan u istorijskom smislu. U književnom smislu, pak, ja tu perspektivu deteta ljubomorno čuvam. Čovek treba da bude radoznao. Da otkriva uvek i iznova – čak i u onome što nam je postalo obično u životima – neobičnost, pogledate kroz prozor, pogledate sunce, vidite kako se pomeraju oblaci, koliko je napredovalo cveće na terasi, sve su to oblici života koje ne vidimo, zato što živimo tako kako živimo.

Vaš junak, kinooperater Švabić, kraducka delove filmskih rolni i od isečaka pravi sopstveno delo, sortira ih u teglice... Metafora postmoderne?  

Delimično, da, ali možemo da ga čitamo i kao nekoga ko je manipulator i ko od svega toga pravi nešto što nisu naši životi. Spajajući krajičak ovoga, onoga...

Hteo sam, uz to, da kroz likove reaktiviram i fond naše književnosti, možete prepoznati u početku aluzije na dela Laze Lazarevića, Domanovića, Nušića... I Kiša, imajući u vidu dve sahrane, sahranu Titovu, i sahranu žene koja se bavi najstarijim zanatom na svetu, što je direktna aluzija na Kišovu priču „Sahrana kurve“. Pokušao sam da knjiga ima rableovski, gogoljevski duh, tu je i Čičikov, mada je to malo pretenciozno, ne možemo reći da smo mrtve duše, jer nismo, ali je pitanje koliko smo mi, ljudi, ja, na civilizacijskom nivou, žive duše...

Mogućnost izbora često nam je svedena na nulu, neki put zamenjena takozvanom mogućnošću izbora, u obilju u kome kome živi civilizacija jer ne odlučujemo o pravim sadržajima našeg života. Zatrpani izobiljem punog izloga ili sedamdesetak TV kanala, mislimo da je i naš život izobilan, a nije.  

Lažan je to izbor, ne bih rekao da je podmetnut, ali je lažan.

Lažan je i rečnik sultana koji jedan lik čita u Istanbulu, u kojem se nezgodni izrazi lažno tumače, pa „demokratija“ postaje retka „ptica iz Amerike“. Ima li naše vreme lažne rečnike?  

Ima. Evo, spomenuli ste jednu reč, laž, znači niste sigurni, šta je laž a šta istina. U obilju kolorita, sad kad možemo da odemo na Internet, kad možemo više da putujemo, u tom obilju informacija, imam utisak, metaforički, ne razaznajemo crno i belo, ni najobičnije kategorije, dobro i zlo. Nemamo sistem vrednosti, jer su prethodni, kakvi god bili, često bili rušeni. Nema mnogo ljudi koji su nasledili porodičnu biblioteku, porodično parče zemlje, što je u drugim kulturama normalno. To nas ponekad potera u bezglavu jurnjavu za kontinuitetom, nadoknađivanjem onog što smo propustili.

Mi smo narod krajnosti, nekad za nas postoji budućnost, a prošlost ne postoji, ili obrnuto, i onda imamo sadašnjost kakva jeste, koja nije prava mera prošlosti i budućnosti.

U ediciji koju ste pokrenuli u „Službenom glasniku“, čije prvo kolo izlazi za Sajam knjiga, u svakoj knjizi dva autora govore o istoj temi? Kako ste je zamislili?

Pokušao sam da kažem sebi: dosta je vajkanja, uradi sad nešto što misliš da treba, a mislio sam da napravim front protiv svega što je trange-frange. Hteo sam da većina knjiga u kolekciji ima tri ugla: naučnoesejistički tekst, koji onda odlazi u ruke književnika, ovaj ispisuje umetničko viđenje, i vizuelni jer je svaka knjiga bogato ilustrovana. Sve su teme srpske. Sve što je na tlu Srbije, na prostoru, čime se možemo pohvaliti biće tema, neki put da se podsmehnemo, upozorimo, neki put će knjige da podsećaju čitaoce na nešto, ili nešto otkrivaju. Sve je u igri, od arheologije do savremene vizuelne kulture, rokenrola, mitologije...

Na primer?

Ja volim, kad postavim koncepciju, da je odmah rušim. Takva je i prva knjiga, antologija priča napisanih na tragu Bore Stankovića, o božjim ljudima, u kojoj su priče razmeštene ne po piscima, već po azbučnom redu imena junaka. Priredili su je Slavoljub Marković i Vasa Pavković. Ili, knjiga o monumentalnom srpskom slikarstvu 13. veka, autori su Svetlana Pejić i Mileta Prodanović. Milanka Todić i Vladimir Pištalo bave se marketingom. Kad su se sabrali tekstovi i fotografije reklama, hronološki, od početka 20. veka, do danas, vidite kako tekstualni deo poruke opada, raste vizuelni, na kraju imate sliku i jednu reč, ili pola rečenice. Kao da su ljudi više verovali rečima, a sada se do njih lakše dopire putem slike. Srđan Vučinić i Vladan Matijević obrađuju crni humor u srpskom filmu, od Živka Nikolića, do Šijana, Duška Kovačevića, Makavejeva, Kusturice... Taj humor je nešto čime možemo da se podičimo u kulturi jeftinog smeha. I knjiga o leptirima koju su pisali Vasa Pavković i Milan Đurić. Ugledao sam se na „Tašena“, njihove edicije gde je gotovo polovina materijala tekstualna, a polovina vizuelna. Za sledeće kolo Bojan Jovanović već piše knjigu o kremanskom proročanstvu, o tome kako je svaka vlast učitavala svoje interese u tom spisu.

Voleo bih i da napravim knjigu nepostojećeg u Srbiji: šta smo sve hteli, a nismo mogli da ostvarimo, jer smo bili oholi, ili iz nekog drugog razloga – kao, uostalom, i svi drugi narodi. Može da se počne od Mitićeve rupe, pa do raznih drugih stvari...