Ислам, ново немачко питање

Интернетом већ подуже кружи виц: „Прослава годишњице уједињена Немачке 2050. године. У свом говору председник државе Мухамед Мустафа позвао је муслимане да више поштују права немачке мањине.“

Поменута пошалица постала је у међувремену веома популарна и све чешће је присутна у оштрим и надасве емоционалним међунемачким расправама о положају странаца, а посебно улози ислама и муслимана. Готово подједнако виц користе и одлучни бранитељи немачког бића и заговорници развијања мултикултуралног друштва.

Виц о муслиманској будућности Немачке може се наравно доживљавати на различите начине: као злонамерна измишљотина десничарских екстремиста, реална статистичка визија или тенденциозна политичка парола конзервативаца смишљена за једнократну употребу. Без обзира на коначан избор у овом опредељивању, једна чињеница апсолутно је неоспорна: ислам је данас свакако ново немачко питање. И то веома озбиљно.

Такав утисак убедљиво су потврдила дешавања после говора шефа државе Кристијана Вулфа (ЦДУ) на прослави уприличеној поводом двадесете годишњице уједињења Немачке. Председник је тада у Бремену изговорио реченицу „Ислам је део Немачке“ која је изазвала жестоку политичку олују за коју трезвенији аналитичари кажу да је тек врх својеврсног леденог брега о који ће се „олупати“ многобројни политичари, министри, политички концепти, а можда и целе владе у Берлину.

Вулфове речи отвориле су простор за најразличитија питања, сумње, дилеме. Изазвале су и многобројне реакције у којима су, ако је судити по ономе што се појављује у немачким медијима, председник Немачке добио више пацки и критика него похвала.

Само на председникову електронску адресу стигло је скоро хиљаду писама и порука. „Одбијам такав Ваш начин размишљања“, „Какве везе имају муслимани с немачким уједињењем, да ли су они срушили Берлински зид“, „Било би лепше да је председник, поводом уједињења, говорио о народу који се пре 20 година ујединио“,  „Шта председник мисли о шеријатском праву, на пример, каменовању људи у име ислама“, „У темељима немачког друштва и државе су корени хришћанства и јудаизма, никако ислама, „Господин Вулф је пуцао високо преко гола, ислам није део Немачке“... Из већине негативних реакција некако се искристалисало најозбиљније питање: „Зашто се у Немачкој прича о правима мањине, када ће коначно почети да се говори и о праву већине?“

Поводом председникове реченице одмах је организовано испитивање јавног мњења. Резултат: две трећине анкетираних грађана сматра да ислам није део Немачке. Око 24 одсто подржава оцену шефа државе, девет процената је неодлучно.

Реаговање политичког тела Немачке било је већ сасвим другачије. Већи део конзервативаца (Хришћанско-демократске уније и Хришћанско-социјалне уније) и либерала и, сасвим изненађујуће, симпатизери Левице, критикују шефа државе да се „затрчао“, неспретно формулисао говор или сасвим погрешно разумео немачку реалност.

Канцеларка Ангела Меркел покушала је делимично да обрани речи председника Вулфа да је ислам део Немачке, али је, истовремено, поручила да сви грађани, без обзира на вероисповест, морају да поштују основни закон (устав) и друге законе.

На другој страни су социјалдемократи и Зелени који не само да подржавају председника Немачке већ су отишли и корак даље. Предлажу да ислам добије статус религиозне заједнице у Немачкој. Уследио је, наравно, одмах религиозни „одговор“: представници Католичке и Евангелистичке цркве одлучно су одбацили такву могућност.

Предлог СПД-а и Зелених било би, иначе, и тешко спровести у живот. Муслимани у Немачкој још су међусобно подељени, не постоји чврста исламска кровна организација која би – попут Централног савета Јевреја – могла да се појави као озбиљан саговорник властима. Постоји, додуше, и Централни савет муслимана, али он „покрива“ тек део исламског света у Немачкој.  

Како наводи угледни недељник „Цајт“, у Немачкој данас живи око четири милиона муслимана, постоје стотине џамија, у школама се држе часови ислама, на универзитету је отворена прва катедра за изучавање ислама. Муслимани су свакако постали део немачке свакодневице – од економије преко зелене пијаце до фудбала – али се ту отприлике и завршава неспоран део њихове улоге у Немачкој. Све друго прекривено је велом истканим од неповерења, неразумевања, предрасуда...

Једнодушан је закључак да је званична политика досад, углавном свесно, успевала да „заобиђе“ проблем улоге ислама и положаја муслимана у Немачкој. Сада је овом игнорисању коначно дошао крај: ислам је заиста постао ново немачко питање.

Ако је за утеху, Немцима треба рећи да у трагању за правим одговорима неће бити усамљени у Европи. Има још европских држава, Велика Британија, Француска, Холандија, Белгија, Швајцарска... у којима је ислам, захваљујући муслиманским гастарбајерима и имигрантима, постао важно питање које тражи одржив и праведан државни и још више друштвени одговор.

Жарко Ракић