Акумулација кошмара

Некада се "вијетнамски синдром" – застрашујућа последица рата – као епидемија ширио светом. Ратова је било свуда и на све стране, па су људи "пуцали" много година после њих. И симболично и буквално.
А сада се изгледа балкански синдром докопао Америке. Млади Сулејман Таловић, пореклом из источне Босне, постао је серијски убица у Солт Лејк Ситију.
Чудне су се околности сплеле око Сулејмана. Имао је тек осамнаест година. Зелену карту је добио пре девет година кад је с породицом емигрирао у Америку. Његов модел злочина није ништа ново за земљу у којој га је починио. Али јесте за Солт Лејк Сити! Сматрало се да је то миран град, где људи могу да живе у осећању спокоја. Овакав масакр није забележен у повести града.

Али ратови и најгори делови историје не мирују, посебно кад падне крв. Дакле, могло би се говорити о некој акумулацији кошмара у животу породице Таловић. Ако се већ размишља о последицама рата на Балкану, то је опште место.

Мада, кад се мало боље погледа, и амерички снови и кошмари садрже у себи стереотип довољан за црно-бело сагледавање ствари. Је ли онда млади Таловић, не стигавши да упозна Нови свет у који је неочекивано стигао, био "лош" или "добар" момак? И ма шта да је био, како је стигао до тако трагичне трансформације?

Неке агенције наводе податак да је пре емиграције породица Таловића била у Сребреници, па избегла најгоре. Бар у том часу. То би у причи из Солт Лејк Ситија могло да буде савршена потка за сиже трагичног исхода: прошлост из Сребренице "проговорила" је десет година после, кад је Сулејман коначно разумео да ни њему ни онима који му се нађу на нишану – нема спаса.

У класици о стереотипу можда ипак ваља потражити неке важне нијансе. Јер, поред тога што је био у Сребреници и што се наводно  "писао" као Хрват, његово би име, у класичном ишчитавању порука модерног насиља, могло да наведе на идеју о некој верзији исламског тероризма. Мада, тој сумњи недостаје одговарајућа (политичка) порука. Он је својим жртвама говорио само ово: "Цркни, кучкин сине!". Ништа више, ништа лично. Само смрт, циљ по себи, без разлога за било какво додатно објашњење. Босанска заједница у Јути броји око три хиљаде људи. Сви су они у шоку и трагају за објашњењем које (још) не постоји. Људима је, коначно, доста ратова и смрти, али је Сулејман показао свима да се те ствари не завршавају баш тако.

Да се масакр не би изродио у некакву антибосанску, или антимуслиманску хистерију, огласила се и Асоцијација етничких заједница Јуте. А на њеном челу је Српкиња, Буба Рот. Емигранти с Балкана, рекла је госпођа Рот, желе да буду Американци, а не изоловани странци.