Граница на Уни

Прохладна јесења субота, гранични прелаз Костајница. Река Уна дели Хрватску од Српске Костајнице, односно од босанске. Међународни гранични прелаз, на први поглед озбиљна лица полицајаца и цариника, истина под истим су кровом, надстрешницом. Пролазе људи у аутoмобилима и још више као пешаци. Из Хрватске Костајнице у Српску. На повратку пуне торбе хлеба, хране, најобичније ствари за свакодневни живот. У Српској је све јефтиније. Пролазе људи поред полицајаца и само им, онако у ходу, показују личне, односно особне карте. Ови опет као озбиљно то осмотре. И сви се смеју. Неколико метара поред прелаза, на речној ади, остаци некакве средњовековне тврђаве на којој се вије велика хрватска застава. Око те аде већ дуго се споре државе Хрватска и БиХ, река Уна је променила ток и Загреб тврди да је та мала ада са тим остацима старе тврђаве сада хрватска територија. Ови у Сарајеву кажу да то није тако. И две државе се споре око 150 квадратних метара. Мало већи стан.

Одмах иза граничног прелаза у Српској Костајници мала пијаца са свим и свачим. Од меса, банана и кафе до цемента и пластичних бурића. Кафане су онако јесење, у полумраку седе гости већ у топлим гуњевима. Мало се прича, више се ћути. Заправо, до сада сам знао само за хрватску „гласну ћутњу” из времена пред крај СФРЈ, сада видим има тога и у БиХ. Не могу да разумем да друштво од троје људи седи тако у кафани и по 20 минута и нико не проговори ни реч. Шта се то догодило са тим људима? Мој пријатељ сликар Младен Каран, иначе из тог краја, а живи у Фиренци, упознаје ме са Љубом, младим поручником војске БиХ. Љубо се спрема за мисију у Авганистану, каже може добро да се заради тамо. Младен му добацује да може и живот и здравље тамо да се остави. Љубо се осмехује, ма пусти то, Младене. Каже да сада мора интензивно да учи и енглески због те мисије. А вели да осим српског још говори и два страна језика, хрватски и бошњачки.

„Ма дај, Љубо”, кажем ја.

„Заиста, дођите код мене у касарну у Бањалуку. Моја јединица је састављена од војника, подофицира и официра Срба, Бошњака и Хрвата. Ујутро, на постројавању и смотри војника, свако командује на свом језику. Изађе официр Хрват и командује: сатнија позор. И сви станемо мирно. Онда официр Бошњак командује сатнија у чеврндију, и сви се окренемо на лево круг. Следеће јутро официр Србин поздравио нас је на смотри оним помоз бог јунаци. Сви ми Срби наравно да смо одговорили ,,бог ти помогао”. И тако то иде у вишенационалној јединици, ма ми смо нова ЈНА, са више језика. И у патроле идемо увек у мешовитом националном саставу, магацине и складишта увек чувају национално мешовите страже. Онда једни друге као зезамо ко је коме украо тенк у прошлом рату, а ко је шверцовао цигарете и нафту. Један је од наших у прошлом рату украо Хрватима већ постављени понтонски мост, а није био Србин већ Словенац у војсци Републике Српске...”

„Добро, Љубо, како иде та ваша обука, како вежбате?”

„Све по шемама НАТО-а, знаш оно цигара-формација, дијамант и клин-формација. Поделимо се на оне алфа и бета тимове и тако вежбамо. На полигону Мањача гађамо румунским вишецевним ракетним бацачима. А све нас надгледају некакви НАТО наредници који би се у првој нашој шуми изгубили.”

„Немој тако, Љубо, па сви они имају џи-пи-ес, да се не изгубе. Него, шта вас у оружаним снагама БиХ уче, је ли НАТО војно-политички савез, или политичко-војни?”

„Колико ја знам из литературе која ми је доступна, управо је на примеру БиХ у августу 1995. године први пут у историји алијансе дошло до одређених разлика између САД и осталих држава чланица НАТО-а. Тадашњи командант НАТО-а амерички генерал Џулван је изјавио да НАТО није политички клуб већ војна организација и да мора да функционише као војна организација, да треба да прилагоди капацитете и своју војну технологију, тако да и у будућности може да функционише као ефикасна војна организација. Колико знам, а радим и магистарски рад о улози НАТО-а у 21. веку, немачки генерал Клаус Најман, који се у јесен 1999. године повукао са функције шефа војног комитета НАТО-а, је 3. новембра 1999. године пред Одбором америчког Сената за војна питања рекао да НАТО мора да побољша процедуре између војног и политичког огранка алијансе тако да НАТО може без икаквог одлагања и ограничења да закорачи у било који регион на свету. Видите, мој магистарски рад има једну од теза како је управо рат између СРЈ и НАТО-а око Косова допринео да команда НАТО-а увиди да је због политичких ограничења у том сукобу био нарушен војни систем НАТО-а за управљање кризама. И они то више не желе да опет доживе у неком новом рату.”

„Занимљиво Љубо, а ја већ помислио како се НАТО лепо трансформисао из војног у политичко-војни савез. Него, видим да ћеш далеко догурати у каријери ако будеш тако гласно размишљао. Угледај се на ове у кафани. И одмах у чеврндију пријатељу.”

На граничном прелазу нису знали да ли да ми царине стару коњску потковицу. Гледали су је као да је од злата.