Жилави обарачи руку побеђују билдере

Авангардни сликар из Трстеника који на својим платнима приказује најдубља осећања отуђености и продире у подсвест изгубљених душа, признаје да има трему. Али његови дрхтаји не навиру због прве самосталне изложбе, којом треба да се представи уметничкој јавности. Иван Глиџић, познатији међу субверзивним уметницима на локалу као Жилијус, човек планина тежак око 150 килограма и висок два метра, осећа унутрашње немире јер треба да стане уз специјално дизајнирани сто и обори руку супарнику.

Снагатор, а емотивац, Жилијус је један од пионира спортског покрета који је настао у једној од панчевачких теретана крајем прошле године. Ако је Жилијус пионир, фитнес инструктор Марћело Русован познатији као Руки је идеолог спортског обарања руку. Руки је желео да направи нешто ново, моћно и динамично. Напумпани момци из теретане тражили су нове изазове. Одавно су превазишли мукотрпно подизање терета или досадно разапињање на справама.

Руки иначе не симпатише билдере који позирају, па се бацио на претраживање по Интернету и кабловској телевизији. Тамо је пронашао оно право. Конане који обарају руке, за специјално дизајнираним столом. Све је било ту: сирова снага, техника, судија, публика и рекламе на спортским каналима.

Одмах је позвао панчевачког столара Милета који је пројектовао сто. Одштампао је 33 правила светске и европске федерације и организовао турнир. До тог истраживачког напора, Руки је обарао руке у кафићима или на понеком вашару, где се они највећи и најшири међусобно одмеравају, покажу један другом бицепсе и крену са мировним дијалогом који се своди на „’Ајде да видимо ко је јачи”.

Обарао је руке још у ЈНА, са типом који је имао око 130 кила али је то био чист аматеризам. За тог анонимног џина није било војничких цокула, па су му органи безбедности дозволили да једини у Краљеву носи дубоке кошаркашке „најк”  патике, а дозвола му је била потребнакако се не би погрешно схватило да је постао лобиста за улазак ЈНА у НАТО. Руки му је оборио руку за неколико секунди.

Жолијус је, на другој страни Србије, такође представљао митску фигуру на кафанским незваничним турнирима. Са огромним шакама и бицепсима нешто напумпанијим од пензионисаног НБА крилног центра Карла Мелоуна, никада није дозволио да мурука буде оборена. И он је тражио некога са ким би био равноправан. Преко Интернета је убрзо склопљен пакт међу српским баџама са сличним дилемама. Руки их је све окупио у Панчеву. Са бајама из теретане организовао је отворено првенство града.

Дошли су локални снагатори из Панчева, Београда, понеко из унутрашњости Србије. Градоначелница Весна Мартиновић се самоиницијативни прикључила ревијалном делу, где је обарала руке са девојкама, уместо са опозицијом. Онда су се појавили локални медији, због градоначелнице, па су момци добилии бесплатни пи-ар.

– Победио сам. Било је то потпуно изненађење. Такмичио се наш прослављени џудиста Синиша Шупић тежак 105 кила, бивши првак СФРЈ. Подразумева се, рмпајлија. Из Београда је дошао дечко са 120 кила мишића, био је ту и Арсеније Шетко, Панчевац, садашњи шампион Србије до 90 килограма – каже Руки, четрдесетогодишњак, иначе прилично ситан. Метар деведесет, деведесет кила.

Снимке из Панчева је пустио на Интернет, где су се прикачили Хрвати и Македонци. Хрвати су одмах позвали Рукија и џудисту. Тако су постали учесници мини балканског самита обарача руку.

– У Загребу сам био други, у категорији до 100 кила. Изгубио сам од момка из Сплита. Висок 2,08, а мршав. Али има огромне шаке, сав је квргав, обара снагаторе широм света.

Турнир је организован у хард-кор простору за спартанско вежбање, у подземној гаражи тржног центра, са октагонима и ринговима, а публика је од такмичарабила одвојена полицијском траком. Сјајна и пријатељска атмосфера. Пошто су склопили савез са Хрватима, српски спортски обарачи руку у панчевачком гротлу организују првенство Србије. Деведесет такмичара по категоријама, пуна хала, атмосфера као у Рију. Руки постаје вицешампион у категорији до 100 килограма. У финалу је изгубио од Јована Радовановића, лаганог Београђанина који је рушио громаде од 140 до 150 кила.

До суперфинала је доспео један од директора „Кока-коле” за Зајечарски округ. Са 78 килограма је право Биберче, али је обарао руке дупло тежим борцима, међу којима се истакао камионџија панчевачке рафинерије.

Турнир у Македонији је коначно показао зашто трстенички Салвадор Дали, гигантски Жилијус, стрепи од ситних и мршавих. Петоструки првак Македоније, нешто нижи од 180 сантиметара, мршав и жилав, помео га је и освојио још једну титулу.

Мудрост обарача руку састоји се у следећем: најважније је развијати прсте и шаке. Бицепси овде не играју нарочиту улогу. Зато они набилдовани највише стрепе од неухрањених физикалаца. Стрепе због још једне ствари. Министарство спорта сматра да обарање руку није спорт, већ спортска вештина, тако да обарачи вежбају у теретанама, делују у полуилегали, без права да оснивају клубове.

Александар Апостоловски

----------------------------------------------

Чести преломи

Наизглед безазлен спорт, обарање руку постаје све опаснији. Руки подсећа да је на међународним такмичењима дошло до неколико тешких отворених ломова. Зато шака не сме да остане иза рамена. Тада се надлактица увија и пуца као трска.