Заштићени сведок

Извесни Дејан Миленковић, са надимком из Кинотеке – Багзи, озбиљно се наљутио на дневни лист „Прес”. И прети да тужи уреднике, јер су му, наводно, својим неопрезним јавним деловањем угрозили посао.

Тужба против новина и новинара у Србији није реткост, овде је опасно писати о било коме и o било чему без устајалих езоповских ограда. Сви су невини док се не докаже супротно. Чак и кад се докаже, јер и сваки зликовац има своје људско достојанство.

Професорско удружење за продају знања из Крагујевца васпитава правнике који ће делити правду и кад дође њихово време образлагати феномен који се ваљда зове презумпција невиности. Али овде је ипак реч о Багзију, члану некаквог клана који је убијао и отимао по Србији.

Своју несумњиву умешаност у најгора дела, тај је трудбеник заменио за покајнички еп, којим је опевао све што зна о својим саборцима у злочину, да би за узврат добио слободу. Или бар мало више од тога. Можда и мање, јер његов простор кретања ограничен је полицијском шемом за чување заштићених сведока.

За разлику од праксе у уређеним државама, у Србији је заштићени сведок јавна личност. Гледали смо како то изгледа у филмовима холивудске „Ш” продукције. Полиција зграби осредњег дилера дроге и других опијата, па га неки прљави инспектор овако уцени: или пропевај ко је краљ, где је следећа велика испорука, или добијаш од 25 до доживотне.

После краћег размишљања, дилерчић се одлучује на нови живот. Дуго путовање у неку давно заборављену паланку. Ново име, ново лице, нови папири. Његови чувари углавном успевају да га одрже у функцији до суђења, а после тај наставља да отаљава нови живот, па докле догура.

Та ствар код нас је уведена релативно скоро. Да ли је помогла или не да се рашомони око најсуровијих злочина у Србији растабире до краја, не може се знати. Сувише је важних људи умешано, много је досијеа које ваља заувек сачувати од претерано радознале јавности. Иначе могло би се сазнати ко је све од политичких икона данашњице био Алекса Жуњић српских тајних служби. Или како је направљен план за убиство Ђинђића.

То Багзи и Буха не могу знати. Они су отаљали шта су имали, и сада уживају у почасној полицијској пратњи.

Пре неколико месеци Бухино обезбеђење се потукло са Пецонијевим. Замало да се понове тридесете из Чикага на Новом Београду. Буху су пратили активни полицајци, Пецонија углавном активни полицајци и официри српске војске у свом слободном времену. Тако смо дошли до јединствене приче о српској стварности: овде се не зна ко кога и због чега чува. Посебно не зашто су „заштићени сведоци” постали веома важне личности, чије се мишљење о свему, посебно о послу, и те како чује.

Сад се може поставити и питање за државу: зна ли она уопште како се то ради у свету, уме ли да појми да постоји прилична разлика између институције заштићеног сведока и егзотичног љубимца власти коме је допуштено буквално све. Да улаже у најуносније послове, да троши паре зарађене на најгадније начине. Да јавно прети свакоме ко о томе говори јавно. Да тражи приоритете у пословању, да се тужака са новинама које би могле да угрозе тај ђавољи пакт између „државних органа”, и истих људи, које је иста држава до пре неколико година вијала по разним вучјим јамама.

Пакт је свакако склопљен, али не знамо чега све има у њему. Клаузула о пореклу имовине, акти о њеном одузимању ако је стечена криминалом? Научним радом сигурно није. Ограничењима, где се убрајају и односи са јавношћу. Губитак статуса у случају сваког искакања из тог луциферског пакта, посебно претње које долазе с ону страну убилачке фантастике.

Да ли на тај начин држава штити своју немоћ и исказује понижење пред онима са којима се договорила само о једној ствари: они ће сведочити, а она ће их сачувати од могуће одмазде. То је све, других погодности нема, јер су већ добили највећу могућу.

Хоће ли се о свему томе већ једном изјаснити министарка правде или ће по заумном тумачењу претпоставке невиности оних који су већ признали да нису, стати на страну „господина Багзија”. И помоћи му да сачува све оно што је стекао на савршено познат начин, уз могућност да свој иметак увећа.

Консиљери „господина Шарића” већ туже неопрезну државу чији органи не сматрају да је човек сасвим недужан. Да ће добити на суду, скоро да нема дилеме. Јер он је неухваћен, неухватљив, неосуђиван. Ако га достигну, слутим да ће му понудити онај савршени статус сарадника, не би ли се мало боље сетио свих ситнијих дилера у овој држави.

А нека одузета кућа и скупи кичерај који је ономад откупила малограђанска елита Београда могли би за севап да му буду враћени. За посао ће се тај човек, ако већ буде у милости државе, побринути сам.