Рахмонов без противника

Без помпе, у Таџикистану, у срцу централне Азије, власти су овог лета подсетиле на девету годину од тамошњег грађанског рата, који данас личи на један бивши, срећом избегнути Авганистан.
После пет година обилног крварења (1992–1997), кола из блата извукла је Русија, у то доба и сама у приличном унутрашњем хаосу. Данас се чини да је Москва тог тренутка помирила ватру и воду. Наговорила је екс-социјалистичку световну власт Таџикистана и протагонисте исламистичке политичке идеје да преговарају, и тиме отворе пут споља надгледаним изборима.
Прве је заступао Емомали Рахмонов – председник једног таџикистанског совјетског колхоза, изабран 1990. за једног од републичких депутата, одакле је 1992. ускочио право у столицу шефа нове државе. Други кандидати, Хоџа Ахмад Торадзонзода и Мухамад Шариф Китматзода, вође верских политичких партија, склонили су се у Иран.

У почетку, труд Руса личио је на Сизифов. Али, ондашњи први заменик министра у Москви Адамишин, изгурао је стену и ова се за девет година није више вратила.

У новембру следе нови председнички избори. Околности у земљи нису сасвим срећне, али далеко су од ратних. Без обзира на то што се очекује да ће некадашњи шеф колхоза ове јесени још једанпут постати председник Таџикистана – врло необично, уз признање опозиције да не располаже кандидатом који би се уверљиво супротставио Рахмонову (54).

Мир, или рат без победе

Почнимо из ових разлога с Анатолијем Адамишином, он је остварио руско дипломатско чудо. У великој мери, и на сопствену иницијативу, пошто је у постсовјетском хаосу у Русији било моћних појединаца којима је рат у Таџикистану доносио новац. У рату је лакше транспортована дрога из Авганистана, на чему су зарађивали.

Адамишин процењује да је Таџикистан, после исцрпљујућег крварења, 1994. био пред распадом на неколико самосталних региона, пошто ни једна ни друга страна није успевала да превлада. Москва је заправо у томе уочила политичку прилику. Били су у фази у којој су могли да изаберу мир, или да још неизвесно дуго продуже рат без победе, описао је недавно руски посредник. Рахмонов је желео разговоре са опозицијом, али опозиција није хтела Рахмонова. Више су волели да преговарају с Москвом.

Руско убеђивање једних и других пуно је занимљивих епизода, али цели процес, онако како га данас тумачи главни дипломатски актер, има једну врхунску поуку – пре приступа странама у рату, важно је споразумети се са онима који их подржавају. За своју мисију, Адамишин је најпре придобио Иран, у којем су исламисти проналазили инспирацију, потпору и уточиште. Придобио је затим Узбекистан, због утицаја на таџикистанске Узбеке. Онда Пакистан, са утицајем у Авганистану, из чијег правца наилазе каравани с дрогом... Разумљиво, Уједињене нације нису имале ништа против, остајући покровитељ руске мисије.

Рахмонов и његови ривали дуго су још међусобно затезали коноп, али, подстакнути сваки од сопственог патрона, најзад су попустили. Рахмонов је укинуо прописе којима је активност исламиста квалификована као диверзантска и одржани су избори. Биралиште је политички вредновало сваки од фактора појединачно и у земљи је успостављена изборна власт са парламентарном опозицијом.

Нема му равног

Исламисти су остали у опозицији. Рахмонов је учврстио себе на позицији шефа државе, успевши да 1999. буде реизабран на седам година.

Три године пре истека рока, поступајући у најбољој традицији ауторитарних владара централне Азије, Назарбајева, Каримова, Њазова… и шеф Таџикистана је организовао један успешан референдум, којим је под јаким притиском личне власти добио подршку за измене у уставу, како би имао право да два пута узастопно конкурише за по седам година мандата. Другим речима, ове јесени могао би да се бори за трећи узастопни рок (укључујући претходно владање).

Рахмонов још није потврдио намеру. Ипак, процењује се да ће се још једном овенчати ловором, с обзиром на то да је у међувремену деградирана моћ његових опозиционих опонената. Три месеца пре изласка пред бираче, Партија исламске ренесансе, Социјалдемократска партија и Демократска партија још немају кандидате који би иступили против актуелног шефа државе.

Највећи опозициони фаворит, Партија исламске ренесансе ошамућена је смрћу Саида Абдула Нурија, њеног харизматичног вође летос. Нуријев наследник на положају Мохиедин Кабри, делује неодлучно, обесхрабрен неслогом унутарпартијских фракција. А бивши припадник те формације, некадашњи преговарач са Рахмоновим Турадзонзода – сасвим дефетистички изјављује како не види "политичку фигуру која може конкурисати Рахмонову, и добити изборе".

У чему је тајна ове необичне ситуације? Вероватно у околности да Рахмонова прихватају Иран као и Русија, Узбекистан колико и остали у региону, исцрпљеном "од Авганистана". Његови политички противници су, рекло би се, без иностраног ослонца.