Још докторат, па кући

У Мирковиће подно Сувобора стигосмо безмало као незвани гости. Али у добри час. Кристина управо беше приспела из Милана, са њом и професор Никола Скалдфери, њен ментор при писању магистарског рада, и још двоје вичних снимању тона и слике. У њихову част се окренуо јањац на ражњу, а беше „и осталих ђаконија редом”. Шта се догодило у међувремену, од дана кад је „Политика” испратила двадесеттрогодишњу девојку насловом „У Милано по магистратуру”, пре пет година?

– Са виолином под мишком, просечном десетком у индексу новосадске Академије уметности, успела сам да се упишем на постдипломске студије на Universita degli studi  у Милану. Договорено је да испите полажем на енглеском, служила сам се и француским и рачунала да ћу, за неколико месеци, савладати и италијански. Успело је. Недавно сам одбранила магистарски рад „Свадбарски звуци”, српске песме и кола које су моји Мирковићи, музиканти са дугом традицијом, певали и свирали на свадбама. Кад сам јавила свом новосадском професору Милану Узелцу да сам магистрирала, одмах ме је упутио у Париз да докторирам. Нови ментор ми је Натали де Пра, донедавно професор феноменологије на Сорбони, сада предавач у Руану – у најкраћем описа Кристина прохујалих пет година.

У разговор одмах „ускаче” поносни тата Миладин, чини му се да кћерка „није све објаснила”:

– Знате како се каже: ивер не пада далеко од кладе. Кристинин прадеда „по бабиној линији” Зарија свирао је виолину коју је сам направио пре скоро 80 година. Иване, иди донеси да новинар види! Кристинин деда, осадесетогодишњи Миленко, ударао је дуго у свом оркестру у бугарију (врста тамбуде), ја сам хармоникаш, а мој син Иван гитариста у „Фламингосима”. Кад је то дознао професор Скалдфери, а одушевљен и оним што је видео и чуо на Сабору трубача у Гучи (није одолео жељи да не дође), рекао је: „Зашто би за магистратуру тражила другу тему кад си на музичком извору у властитој кући”.

Одбрани магистарског рада присуствовала је породица са својим инструментима. Ментор Никола Скалдфери, професор у Милану, предавач на Харварду и у Санкт Петербургу, за „Магазин” је овако прокоментарисао завршни испит:

– Помагао сам јој током истраживања и писања дисертације, али на испиту се сама бранила. Комисија је Кристинин рад и одбрану оценила са шест бодова, максималан број који се може добити. Сада, у Паризу, опет је на почетку; требаће јој много рада, а тема доктората даје велике могућности.

А предмет новог проучавања које ће крунисати одбраном докторске дисертације (планира у 2012. години) јесте методика виолине за децу – како научити децу да свирају виолину.

Остајемо још у Милану да чујемо како је прослављено „мр” испред Кристининог имена. Мирковићи су приредили за професоре и друге госте српску трпезу: пребранац, сарма, мусака, српске салате, сувоборска препеченица из родних Коштунића... Италијани су „одлепили” на нашу кухињу, наше песме и кукуњеш-коло и тек пред зору отишли кућама на починак.

Рекосмо да је са професором Скалдферијем дошло и двоје сниматеља. Пред њиховим камерама и „записивачима звука” певало је и свирало читав дан три генерације Мирковића: „Свилен конац”, „Низамски растанак”, „Погледајде, мала моја”... Све ће се то наћи на „носачима звука” као наставно средство, драгоцено за студенте музике у Милану.

Но, вратимо се Кристини. Она у Милану данас предаје виолину у музичкој школи, често лети за Париз ради консултације са менторком Натали, снима нашу музику на дискове (до сада их је седам) са својим бендом „Трио Мирковић” који чини она, брат Иван и Рафаеле Калер. А кад садашње „мр” замени са „др”, шта ће и куда ће?

– Волела бих да пишем уџбенике и предајем виолину талентованој деци. Иначе, од почетка сам стипендиста Фонда за младе таленте Министарства омладине и спорта Србије, па предстоји обавеза да пет година проведем на једном од наших факултета музичких уметности. Уистину, то ми и јесте крајњи циљ – рече нам на крају.

Тај њен „крајњи циљ” нас подсети на 19. и прву половину 20. века када се српска младеж школовала на универзитетима Немачке, Француске, Швајцарске – не да би тамо заувек остала, већ да би се са дипломом стручњака вратила. Кристина ће се, кроз две-три године, вратити са титулом доктора, као одличан виолинист и педагог и са добрим знањем три језика. Рече да је добила једну награду која износи сто бесплатних часова руског језика и да нипошто неће пропустити да је искористи.

Бошко Ломовић